Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                            _2_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Песме неме | Зорица Тасић



ЗОРА

Проласкана студен одмиче у зраку белом
Иње расипа ледно по крошњама нагих бреза
Мрешка се прозебло Сунце под свиленим велом
Надноси румене сени 
у повоју зрелом.

Зајутрена стада облака растачу платно памука
у  светлосне стопе, кроз прозирна недра ветра
Милујућ копрену распету на таласима звука
Кроз зору меку,
распрслу у скутима јутра.

Плови данак узнешен на крилима бескраја
У дланове потопљени шапати небесног мора
Занешени снови отпрхнуле ноћи,трагове њишу
Усковитлани сјајем у одбљеску, 
где рађа се зора.
▼▲

ГРИМИЗ МАЈСКЕ НОЋИ

Свици искричаво падају по мојим очима
пливају површином црних зена
иза своје сенке стојим,
таму им разгоним да освитим сећање
то не падају капи,
већ отичу успомене
међ сени неке,
међ расуте зраке,
међ бршљане заметнуте
у облаке
 
Где се упредала туга
далека и дуга
где расплакано Сунце дрема
 
Ту полажем снове
на стрпљиве јастуке
у мекоту што ме свлада
у свилене везове,
и у ноћи несна, међ звездана стада,
док јогунасте мисли моје,
лебде као дивље птице,
одлећу од мене
у сутон гримизни
 
И док над сеном твојом бдим
слушам срце своје,
тај амбис несхватљиви
тај пешчани сат на длановима што звони,
звони,
и путује звон кроз даљину плаву
где ме чека слутња радоснога јутра
И срећна река
 
Моје светле очи испод тужног вела
траже небоцвет у мају
зањихану даљину плаву
два језера у сјају
 
Кроз кишносне облаке треперим
лелуја ми вид,
слушам дисање ветра,
и плач рањених звезда
 
У сноповима пламених ветрова,
и мојих свећа плам догорева
 
У Молитви за дневане кораке наше
ронећ сузе разнизах срце од самоће
све у жеђи бола
што за нама оста
▼▲

НА ДЛАНУ ЈАСТУКА

Клизи ми комад неба
низ мирисна недра топла.
На свиленом длану јастука,
ружичњаци расути бели 
росом оплетени, 
орошени.
Постеља мека
Сунцем  надојена,
узглавље је моје.

Свитање ме уљуљкује смешком
и зрацима светлим расплиће косу
Низ падину јутра, кроз росу
Светлост ми се  просу
у  млеком умивену зору
кроз сјајну одору.
Мисао се моја према теби тка.
Оденута само латима милине
на свиленом длану, белог јастука.
▼▲

ПЕСМЕ НЕМЕ

Гладно  грло,  грлено
трга ме од гласа.
Врхове речи  непцем им љубим.
Неопевану песму замуклу гризем
уздахом тихим крајеве рубим.

И суза у небеса грана
калемљене речи од сећања.
Предворје душе замукле,
исписаше  усне
празним речником.

Одшумеле су речи
пространствима голим дозване.
У пазухе среће
где се песме буде
речи су моје остале неме.
▼▲

НА КРИЛУ ВЕТРА

На крилу ветра небо буди зору
у зраку се беласа
Зов јутрења новим даном сриче 
под бокором распрслих облака

Крстари зубато Сунце бледо
прогања ноћево снопље
Упрегло се светло да распупи цвати
кроз небесно платно да распусти копље

Са дланова небна зора пије росу
замахом се раскрилила млада
У повоју назирућег данка
тама скупља своја бела стада.