Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                1 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Заборављени песници | Драгољуб Рајић




     

Драгољуб Рајић је рођен  1938. године у мачванском селу Узвеће у којем је завршио Основну школу. Матурирао је у  веома цењеној шабачкој гимназији 1957. године.  Студирао је у Београду на Филозофском факултету. По завршетку студија радио је као професор српског језика у Основној школи Вук Караџић и Економској школи у Шапцу. Због болести, превеликог психичког растројства, напустио је посао и повукао се у родно село, где је живео усамљенички, без породице. Поезију је писао од ране младости и објавио је  збирку Дамари (1966). Доста је објављивао у периодици тог времена, као што су Демо, Видици, Поља, Провинција и други. Био је уредник часописа Уствари који је излазио у Шапцу. У издању шабачког Гласа Подриња, 1989. године, под називом Старе песме објављен је избор из дотадашњег Рајићевог стваралаштва.

Рајићева поезија је дубоко везана за живот Мачве. Сва пуна немира и трагања за светлошћу и љубављу, она има доста широк распон: од почетних младалачких описа природе мачванског села и обичаја у њему, до узнемирених трагања за смислом живота.

Живот је изгубио несрећним случајем у саобраћајном удесу у Узвећу 1995. године.



ЖЕДАН ПРСТЕН

Ми ћемо наћи белу светлост, равно поље. 
Ми то морамо наћи.
С две лампе од песка зеленог прислањаш главу на свећу. 
Откуда да се окрене птица, сломи дан молитва браћи? 
Ми ћемо вировати, ловити жедан прстен, 
Ми то морамо наћи.

Немој да клокоћеш лолико! 
Долама. Тама. Пусти га да цвета. 
Оштро као јабука битке ти ћеш да сијаш, 
да прогледаваш биље.
Гле! Помрли катанци на твојим уснама — 
Настаје смак света. 
Не могу да верујем. Ти си ударац! 
Осипају се очи као насиље.

Гле упупао немир, расточило се поље. 
Пусти га да цвета.
А кад догореше пластови, запалила се тишина. 
Кружи крин мртвих обала. 
Где сада да те измишљам, кад, лепљив од росе, 
Ребра прашњава пијанчим.
Букнуо млад мехур трка. Певају узде. 
У оку где си стајала 
Бесани коњ ноћ ноћује, гризе небо, сакат рже, крв данчи. 
А кад догореше била, запалила се тишина. 
Кружи крин мртвих обала.
▼▲

НЕВЕРНУ ЛИВАДУ КУПАМ

Немогућу воду ловим, звездама је мутим, 
крилима заливам.

И гле, ребра ми дрворед ували, немирно јато, 
заљубљено стадо.

О како оран морам у пламен, у ноћ, у сок да се скривам, 
да хватам жежене љубави, просјачења под росом, бела радо, 
неверну ливаду купам, образе јој цепам, крилима заливам.

Откако сагорех обалу, орем вече. 
Шта те брига шта ме стеже? 
Толико срчан није био ни разјарени јатаган 
иза његавог крика.

Што ти цвет крвави и над водама помрли лептири леже. 
Кад добро знаш, кад жестоко... Ах даљина, ах даљина... 
Откако покрадох светлост, милујем барке, 
шта те брига шта ме стеже.
▼▲

КО ДА ЈЕ НЕМА

То је соко светли, то је згуснуто стадо, 
то је оно што ја тражим 
кроз сан што нишаним, на сунцу стварам, 
крај сунца што изговарам,
па тако прелепо скакуће, најлепше боли, најболније снажи 
и моје немирно тело, моје копите, моје скокове пара. 
То је соко светли, то је згуснуто стадо, 
то је оно што ја тражим.

Еј, еј, еј шуме љубавне, прастари залогају, месечев погледе, 
ко китњасту колону погуби, у жбуњу ко цара вара? 
Да ли ја громом погођен, да ли ја мртав, преклан, болујем 
жарке увреде?
Не! Не! То звезде падају. Не! Не! 
То шуме горе, месо се моје отвара.
Еј, еј, еј небо невољено, еј треперава јагодо, несечен погледе.

Ја се одавно каним у хладовину да је љубим, 
у мраку да јој шапућем.
Цврчим јој под кореном. Она сунце, ја ветар, она боли. 
Ево је расте у мени, ево ме у њој спавам, ево скакућем. 
Од како не знам за себе, од тада на живим више, 
не могу да одолим.
Ал' не смем да се усудим, у хладовину је љубим, 
у мраку шапућем.

Одавно сам већ пребегао, понестао, 
и њена сочна сенка на образу ми спава. 
Чујеш, укрућен голуб застао, 
укочио се ветар — ње више нема.

Тамо где је она била, хладовина већ трули, 
ноћ јењава, само добри мрак,
само гуја на сунцу намотана у утроби јој дрема. 
Одавно сам већ пребегао, понестао, 
а њена сочна сенка на образу ми спава.

▼▲


МАЧВАНСКЕ ЛУДЕ НОЋИ

I
Ви моји пријатељи, рођени на лицу неба, 
ветре, који укочен застајеш пред тамном гором, 
гладна чалмо тишине, тишино пре погреба; 
у пољу завичајном заклан сам развигором.

А мала крушка из баште и мало стадо година 
носе ми у круг тело, мирис ми цепа главу... 
Ви моји глуви пријатељи, ноћи моје од крина 
однесите ме, мене, ђинђуву росну на јаву.

Ево ме лежим болан у цвету вода плавих, 
у овој мртвој кожи, у кожи старог лета. 
Зар не осећате, поља, како ми чело крвави? 
О, зар не осећате, поља, како ми уздах цвета?

А оно тамо што светли, ко рана равно стрњиште, 
и што раскида се на злато сокова зрела, вида... 
Зар не осећате поља, како чобани вриште, 
како се сребром гласа танка тишина скида?


II
Као успаван талас, као заспала гора, као догорели двори 
излази ветар из уха, пролама се поље, искаче чопор лета; 
ја побијено копље, допола на истоку, отпола тама жубори... 
Мој Драгане-лане, мој Драгане-лане — лишће без дрвета...

Отпучена магла у мирис, у воде, води око плаво. 
Ја закопчах маглу, откопча се гробље и шта сад да радим? 
И вранац, и врбак, и кита, и свати, и поље крваво 
само небо, старо небо, треба да омладим.

А чарно ми, чарно, иза засеока, трепти из прикрајка. 
У тами колиба, на јави лептири, гусле поред зида, 
Из гусала гуја, из гусала гуја, жалосна јој мајка, 
цвет низ груди шкропи, груди ватре пале... 
И ко да их вида?

Као усправан талас, као заспала гора, као догорели двори 
излази ветар из уха, пролама се поље, искаче чопор лета... 
Ех, лета у води тамној, допола у истоку, отпола тама жубори. 
Кад ли ће биље ваше, кад ли ће биље ваше у бескрај да процвета.


III
Кад тамо дођем и у снег паднем, од бола јекнем 
као по декиној смрти што јечала је нана, 
а иза сваког кумарка, у сусрет моме даху, по један бол одјекне.
И заврцају пахуљице, и заврцају пахуљице са олињалих грана.

Па, боже, све бело до крова, бело у мојој глави 
и тишина ме следи, и укочен оклевам —
то срце цвокоће на прозор мог детињства, 
ал' нико да се јави
само по каткад нана зајеца и запева.

Јој! Ено деде! Ено га, свиње под крушком храни. 
Пуше се око њега, у магли луд се окреће. 
Ух, магла! Шта је са овом маглом? Само да се раздани 
Из ове дрхтавице да ли ће, да ли... нико ме извући неће.

Кад одем тамо и телом навалим, од туге, јаукнем. 
Сви ме воле, а ја болан. Ништа не помаже. 
У мрак бели излазим. Бело ми у глави. Белим дахом хукнем. 
И опет тишина зашкрипи, и опет ништа тишина зашкрипи, 
и ништа да се каже.
▼▲

У ОКУ

У једну светлост излих се, пренаг, пребогат, 
на гробовима што су у росе дували. 
И одједном немоћан и оштар ко зрео влат, 
одох у крошње детиње и стадох воћке да палим 
У једну светлост излих се, пренаг, пребогат.

О поље, исконски жарко, и ваведење у тугу, 
пун сокова, скокова, равнице и лубеница 
враћам се и у зубима носим заспалу дугу, 
док се жар црни меље на триста воденица. 
О поље, исконски жарко, и ваведење у тугу.

О стазе и богазе, до неба мртве заспале, 
пуне олова бекства и корења успомена. 
Чујте, младост искаче из оронуле штале. 
О трептаве и наге у бунарима зена, 
о стазе и богазе до неба мртве заспале.

Три корака у зору, једна љубав вешалима. 
Од ока до језера блага пучина хлада. 
Ветрови мртав месец пронеше на носилима, 
остаде само ватра немоћно, мудро да влада. 
Три корака у зору, једна љубав вешалима.
▼▲

СВИТАЊЕ

Чујеш, силазе коштане низ ребра и огњиште 
отварају се видици за децу мртву бескрајно, 
као жељеној ливади, на мокром зраку ноћ биште, 
јато црвених птица на гробљу отвара тајну. 
Чујеш, силазе коштане низ ребра и огњиште.

Заспала стада буде се иза поља и ока, 
једре се зоре разгаре, беле се реке отворе. 
И дуго клија на билу долина предубока —
то на дну њега и свега злаћане шуме говоре. 
Заспала стада буде се иза поља и ока.

И одједном се рашири у јато коњаника, 
у бескрај лепооких, у ведро небо ребра. 
Искаче звезда — најезда из јазбине мога лика 
низ шуму тихо зацвили, низ дан се бели пара 
и одједном се рашири у јато коњаника.