КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

ДОСИТЕЈЕВА ТОРБИЦА

Крене ти тако, пријатељу мој, чувени наш писац, један од највећих просветитеља, после светог Саве, на путешествије по неписменим крајевима белосветским, од запада до истока Јевропе и назад. Погађаш, беше то чувени Димитрије Обрадовић, „у калуђерству наречен Доситије“.

Као да сад гледам како је пребацио торбицу преко рамена, а у њој спаковао домаћу ’рану: сир, пршут, понеку главицу лука (кромпир ће сâм, касније, пренети из Мале Азије и тако, посмртно, спасти европску сиротињу рају од тешке глади!). Умало заборавих храну духовну – књижице и рукописе. Тумарајући тако по беломе свету, у потрази за знањем, засео би на месец-два, па и пола године, код неког богатог трговца, добротвора, мецене (не донатора као данас, који аутора искористи дебело, за услугу) и децу му учио, наравно, за конак и храну. Домаћин бејаше силно задовољан што му тако великоумна глава, светски човек од науке, дечурлију поучава у та непросвећена времена. А новац би се свакако извукао. Знао је наш цењени Доситеј обликовати душу јуноша што беше „подобна меком воску“ и тако градити од њих велике људе.

А чему оваква просветитељска (просветарска!) бајка од пре више од два века, ако нема никакво наравоученије илити поука?! Та, и деца данашња знају да ће их учитељица одмах мајци пријавити (у тајке нема поверења) ако не знају „шта је то писац хтео да каже“ у тамо некаквој басни о лисици и гаврану или, не дај боже, о она два глупана јарца што се сретоше на брвну преко потока, па ниједан неће да попусти. Не треба бити премудри добри Доситије па утувити колико њему значајно беше то доброчинство људи по беломе свету. Требало је књиге печатити (штампати) за ту исту младеж како не би (с)кренула на странпутицу, а за тако компликован, дуготрајан (не као данас) штампарски посао требаше дебелих пара. Да му је списатељски посао успевао, доказ су „буквице“, да им наслове не набрајамо, које се сачуваше до данашњих дана, на „ползу“ (корист) и „просвештеније“ потомака кроз векове. Није залуд беседио: „Књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорце.“

Нажалост, још није дорасла наша данашња торбетина за ђаке прваке Доситејевој торбици, што остаде као спомен и опомена људима од (не)културе, (не)писмености, (не)образовања и да не ређамо. Број писмених неписмењака се повећава (зар у свемирско доба?!), а смањује број редовних ученика. Несхватљиво je каква је то математика са више од једне непознате. Нигде логике, само несташица пара на сваком кораку. Ех, да нам је сад Доситејева торбица, па да се мало прихватимо његовог знања (не кркања и ждерања по промоцијама – какве неукусне речи!). Можда би нам дошло у главу како (пре)живети кад ти за књиге треба, за једног школарца у кући, више од пола просечне радничке платице, да не кажемо – цела пензијица. Ако је то данас сасвим нормално, онда на којој страни су они други, мислим наспрам родитеља и јадних школараца са кривим кичмама.

А о великом Вуку, оцу српске културе и реформатору језика и правописа – неком другом згодом, приликом или неприликом. Нека нам је азбука „вуковица“ ћирилица у помоћи.

▼▲