Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                12 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Есеј | Ана Марић Стевановић
Бели хотел | Доналд Мајкл Томас



      

Бели хотел (у оригиналу Тhe White Hotel) је роман  британског аутора Доналда Мајкла Томаса. Књига је први пут објављена 1981. године, а реакције публике и критике нису биле најповољније: било је превише замерки због обиља насиља и еротике, док су неки ауторову виртуозност тумачили као бесрамни плагијат.1 Роман је постао бестселер најпре у Америци, а касније је и критика у Европи препознала његову праву вредност. Данас је то репрезентативно књижевно дело светске књижевности без којег би разумевање нашег доба било неупоредиво теже.


Сиже                                                                                                                                                 

Док се читају први делови романа, стиче се утисак да се у средишту пишчевог интересовања налазе Фројд и његово учење о психоанализи. Радња романа је ипак базирана на Фројдовој пацијенткињи, оперској певачици полујеврејског порекла Лизи Ердман и на њеној кошмарној стварности и фантазмагоричној визији индивидуалне и колективне судбине у једном катасрофалном тренутку историје. Испоставиће се на крају да њена неуроза није само последица спутаног Ероса, већ и несвесног предосећања крваве гозбе Танатоса у Бабјем Јару2 (бивши Совјетски Савез), најстравичнијем губилишту XX века.

 

Фабула

 

Прича је врло једноставна: Елизабет Лиза Ердман, оперска певачица из Беча, постаје у једном тренутку Фројдов пацијент. Фројд јој помаже да се излечи, да настави своју певачку каријеру и чак оствари привидан мир ступајући у позни брак са Виктором Беренштајном, такође оперским певачем, из Кијева. Уместо да иде у Америку, она, са мужем и његовим сином из првог брака, одлази у Украјину (где је Лиза рођена) и тај њен повратак поклапа се са почецима светске хистерије која води у Други светски рат. Уместо да досегне спокој и љубав за којом је читавог живота чезнула и која јој је сада била надохват руке, Лиза страда у стравичном масакру Јевреја и Украјинаца од стране Немачких војника (СС-оваца) у Бабјем Јару у близини Кијева, у једном од најстрашнијих покоља невиних жртава у човечанству.

 

Композиција


И овако једноставна прича испричана је на изузетно необичан начин. Писац је, суочен са обиљем односа између стварности и маште, психоанализе и историје, докумената и књижевног дела, пронашао јединствену форму мимикрије која му је дозволила да се бави самом природом уметности и самим чином уметничког стварања што је свакако значајна одлика постмодернистичке књижевности. Роман је састављен од неколико делова,  тематски и жанровски различитих који су повезани нитима алузије и дају се објаснити у новом светлу тек после читања дела који му следи. Пролог романа састављен је од пет писама Фројда и његових сарадника – психоаналитичара. Затим следи први део – „Дон Ђовани“ – еротска фантазија за сад непознате жене написана у слободном стиху. Други део – насловљен „Гаштајнски дневник“ – је прозна разрада фантазије из првог дела. Трећи део, „Фрау Ана Г.“, написан је као савршена имитација Фројдових студија, о случају једне његове пацијенткиње, познате личности, којој је он намерно променио идентитет у Анa Г., челисткињa. Тек у четвртом и петом делу приповедање добија класичан облик, иако се и ту мешају елементи разних приповедачких поступака и где се коначно сазнаје име главне јунакиње романа и њена судбина. Напокон, у последњем делу, роман се претвара у своју фантазију, описујући живот изван смрти, историје, самог времена.


Доминантне теме и поступци


Феминистички поступак романа


Најјаче се уочава у интеракцији Фројда и Лизе Ердман. Описујући њено стање као екстремни случај либидинозне фантазије комбинован са екстремном морбидношћу, он каже: „То је као кад би Венера погледала у огледало и видела лице Медузе“. Овај Фројдов осврт на митолошка бића, једно божанске лепоте, друго језиво и свирепо, намерна је пишчева алузија: само се мушкарци скамене кад виде лице Медузе, фигуративно, нису способни да се суоче са јаком, карактерном, доминантном женом. Лиза Ердман је оперска певачица (глас је њено средство и доказ њене унутрашње снаге и моралне јачине; жена у борби за својим правом гласа); Фројд је нимало случајно представља као челисткињу (виолончело симболише изразито мушки полни орган који жене свирају раширених ногу у посебном заносу) и подсвесно јој одузима право гласа и додељује јој идентитет врло сексуалне, похотне и безвредне жене.


Психоанализа – наука или фикција


Психоанализа се у науци јавља са именом Сигмунда Фројда. Томас веома успешно опонаша Фројдово писање у трећем делу романа, пишући „студију“ о случају Ане Г. и све допуњује фуснотама тајанственог уредника који добро познаје и Фројда и његово дело. Овим Томас не пародира само поступак оригиналног Фројда, него и поступке његових уредника и преводилаца. У контексту романа, ова студија има сасвим јасан задатак: она треба да открије  низ чињеница о Лизи Ердман, али исто тако и низ чињеница о методама психоанализе и самом Фројду, који на крају Лизу проглашава излеченом. У следећем делу, док читамо преписку Фројда и Лизе, назиремо како се велика структура психоанализе (раније успостављена дијагноза) полако мрви и распада. Лиза признаје да се многе ствари нису одиграле онако како их је првобитно представила, многе детаље из свог живота је свесно преобликовала за време разговора са доктором. Фројд, дакле није писао о стварном, него о измишљеном случају, о Ани Г. која није Лиза Ердман, већ његова, чисто фиктивна Ана Г. Кога је у ствари Фројд излечио и ко је уопште ту био болестан? Иза симптома Лизине хистерије – бол у левој дојци и јајнику, гушења, жеље да нестане са лица земље – не стоје потиснути хомосексуални нагони, како то код Фројда често бива, већ осећај јеврејства, оно што је и Фројд читавог свог живота несвесно потискивао. Велики научник бива исмејан зато што је на ствари гледао својим очима онако како је хтео да их види, а не онакве какве оне заиста јесу. Психоанализом је лечио једну напаћену жену не разумевајући ни приближно добро њену праву природу, а све време он је тај који је био проучаван својом сопственом методом.                                                                                                                                                            

„Ерос у борби са Танатосом – наишао сам на корен њене патње“ 3

Смењују се и  непрестано преплићу и прожимају, као вечити корејско-кинески симболи јин и јанг који упливавају једно у друго и само заједно чине нераздвојиву целину. То питање Ероса (принцип задовољства и сексуалног уживања, жудња за животом, репродукција) и Танатоса (нагон смрти, деструкције и разарања) једна су од главних начела Фројдовог учења, по којима сваки човек у себи несвесно носи оба ова нагона и због чега вечито нешто прави и конструише да би могао да га сруши и уништи. Код Лизе Ердман су нарочито изражени јер у њеним фантазијама уз свако сексуално задовољство обавезно следи нека природна катастрофа у којој на страшан начин страдају многи: пожар, бура на мору, људи живи затрпани у лавини; и обратно: што је смрт монструознија, то је сексуална глад међу љубавницима већа и снажнија и сам сексуални чин вођења љубави језивији. У вечитој потрази за љубављу, Лиза је најпре саму себе осудила на кастрацију, на природну, биолошку смрт. Она, без обзира што јако воли децу, сама никада не рађа ни једно. Без обзира на страсне фантазије које прижељкује са замишљеним љубавником, никада не доживљава ужитак у истом чину с мужем Виктором. Танатос смрти је исто тако јак у њој као и Ерос живота. Ако не и јачи; то је оно што нам аутор романа поручује епитафом на самом почетку: „Хранили смо срце фантазијама, срце поста свирепо од пута, више је садржине у нашим мржњама, него у нашим љубавима“ (Јејтс). То је и оно што ће се на крају и догодити, ужасна, монстpуозна смрт задесиће Лизу и још 200 хиљада људи у Бабјем Јару, једна индивидуална катастрофа прошириће се на колектив, масу људи, мржња ће кулминирати,  Ерос ће коначно постати Танатос.                      


Историјски контекст, Холокауст у Бабјем Јару


Бабин Јар (на украјинском Бабин яр) је кланац у западном предграђу украјинске престонице, Кијева. То је место где су Нацисти 29. и 30. септембра 1941. убијали Јевреје окупираног Совјетског Савеза. Масакр у Бабином Јару постоји као чврст доказ умешаности Немачке aрмије у Холокауст (организован и систематски геноцид и истребљење око 6 милиона Јевреја широм Европе за време национал-социјализма у Немачкој). Немачке снаге су ушле у Кијев 19. септембра 1941. Између 25. и 27. одлучили су поубијати све Јевреје. Наређено је да Јевреји са собом понесу личне документе, новац и топлу одећу и крену према станици наводно са намером да напусте Кијев ради сопствене безбедности. Уместо ка теретном возу, усмерени су ка јеврејском гробљу које су контролисали и Немци и Украјинци. Након што су ушли, украјинска полиција их је натерала да скину сву одећу и одвела према Бабјем Јару, долини где су их Немачки војници масакрирали пушкама и митраљезима. Било је ту око 50 хиљада јеврејских мушкараца, жена и деце и чак четвороструко више нејеврејског становништва. Тако је овај кланац за два дана постао масовна гробница голих и унакажених људских лешева и уједно једно од најстравичнијих покоља у Другом светском рату. На таквом месту, где изопачености ХХ века достижу врхунац монструозности, сви митови европске културе неминовно морају да се сруше, деконструишу и распадну.


Тема јеврејства


Тема јеврејства или тема прогоњеног племена дубоко је укорењена у овом роману; главна јунакиња је полујеврејског порекла, С. Фројд је јеврејског порекла такође, иако ће многи рећи да је ту мисао носио дубоко потиснуту у себи4. На самом крају од индивидуалног прогонства долазимо до масовног, управо колективног антисемитизма, нетрпељивости и страшне мржње према Јеврејима и масовног истребљења истих у Бабјем Јару. Различити су и врло сложени разлози за појаву антисемитизма. Вероватно су највише утицала различита злонамерна тумачења Новог завета, основне сакралне књиге хришћанства. По њима, како су Јевреји „криви“ за Христово погубљење, они ће морати и да „плате“ за ту „кривицу“. Мржња одређених народа према Јеврејима је кулминирала два пута: први пут је то било у Шпанији за време инквизиције; други и најкрвавији пут се догодило у Немачкој средином прве половине ХХ века и трајао до краја Другог светског рата, када је, по званичним подацима, у концентрационим логорима широм окупиране Европе убијено више од шест милиона Јевреја.  А ево каква су била прва искуства и Лизе Ердман у вези са тим: „Пијани и избезумљени морнари су ме препознали и псовали што сам Јеврејка. До тада нисам знала да има нечег лошег у томе што сам Јеврејка. У Русији је у то време било много антисемитизма, чак и једна одвратна организација која је пропагирала уништење Јевреја као расе...

Морнари су доживљавали мог оца као прљавог експлоататора (можда сам и ја то била). Од тада више није престала да ме прогони мисао да сам и ја члан прогоњеног племена, мојом или ко зна чијом кривицом, и више ми није било лако да признам своју јеврејску крв.“ (197-98.стр романа; НОЛИТ, Београд)

Бели хотел и друга уметничка дела

 

Интертекстуалност, чак и плагирање, пародија и отворене алузије на друга књижевна (и уметничка) дела, одавно је престало да се сматра неком врстом „ауторског греха“, штавише, постаје једна од водећих карактеристика у постмодернистичкој уметности. Ово дело садржи тога у изобиљу. И свака употреба других дела има своју јасну или мање јасну симболику. Постоје отворене алузије на друга дела уметности, као што су „Дон Ђовани“ тачније партитуре Моцартове опере у којима Лиза Ердман између нота пише своју еротску поему – фантазију и шаље је Фројду. Оперу чија је садржина јасна (похотни мушкарац који заводи, обмањује и оставља жене) Лиза намерно користи да би испровоцирала Фројда, јер је она та заведена жена; али Фројд не види то, још једном ће показати да види само оно што он жели да види и још једном ће пасти на тесту свог пацијента. Истина је, међутим, да је она успоставила трансфер – синдром заљубљивања пацијента у лекара. Чак ће имати и прекогницију, педосећај у вези са Фројдовом кћери и унуком само зато што она, Лиза, гаји снажна осећања према њему.

Скривенија алузија је на Пушкиновог „Евгенија Оњегина“, али и на „Оњегина“ као оперу Чајковског и „Оњегина“ као балетску интерпретацију Џона Кранка. Лиза је некада и сама била балерина, али се одрекла тог сна како би могла да се оствари као мајка оставши у другом стању, међутим, то је био још један од њених неостварених снова. Такође, требало је да наступа у Миланској скали у улози Татјане (да пева у опери уместо Вере Серебјакове), али и ту она опет бива осујећена. Веза са Кранковом балетском кореографијом је у симболици огледала – стална Татјанина (Лизина) преиспитивања, сумње и недоумице које се вечито преламају једна кроз другу, трећу..., чине безброј варијација и никако да се избистре у конкретно. И сама осећа да се поистовећује са Татјаном у оном животном тренутку неодлучности када врши преписку са Фројдом и Виктором Беренштајном. Од првог је била заведена и у њега потајно заљубљена, а од другог добила брачну понуду за коју сматра да јој је једино могуће животно спасење.


Мотиви  и  симболи


Бели хотел је свакако најупечатљивији симбол, делом зато што сам роман носи то име, делом што стално провејава у структури дела као место у коме јунакиња тражи прибежиште, топли дом, утеху. Он представља објекат њене врхунске среће и ужитка. Мајчинство као мотив и мајка као фигура су такође заузели битно место у структури романа, па је отуд јасно да бели хотел симболише материцу, мајчину утробу, заклон од свих катасрофа овог света, личних и колективних. Фигура мајке стално лелуја у сећањима Лизе Ердман, час као безгрешно, анђеоско биће, час као развратница, прељубница, фатална жена. Дојке које имају моћ лактације и јајници у којима већи део свог живота осећа пробадање и потмули бол, такође су повезани са материцом, тј. женским репродуктивним органима, са женскошћу. Тај однос мајка – кћи у овом роману је јако битан. Лиза је читавог живота подсвесно у себи носила бол невољене и одбачене кћери од стране мајке која је ишла за својим уживањима, а и сама је у раној младости имала абортус осујетивши се тако у улози мајке. Трагична као кћи, трагична као мајка, али са јаким осећајем мајчинства, Лиза ће покушати да се у тој улози снађе у старости према детету које сама није родила, малом Кољи. Тај њен осећај љубави кулминираће на крају када брани туђе дете од Нациста по цену сопственог живота. Страдаће монструозном смрћу: тоталним разарањем њене женскости, силовањем и пробадањем њене утробе, јајника и дојке. У последњем делу романа, у времену и простору ослобођеном од историје и ратних разарања, у некој врсти чистилишта, сусрешће се две жене – мајка и кћи, и покушаће да резимирају све своје животне осећаје: патње, страсти, жудње, боли,  да изгладе све рачуне и дођу до једног: у животу постоји само једна јака, најјача љубав, а то није љубав жене према мушкарцу, већ љубав мајке према детету. У томе лежи велика трагичност главне јунакиње и велика симболика овог романа.

Симболика огледала је такође врло евидентна. Јунакиња осећа фобију и сваки пут кад се нађе у близини огледала, њени симптоми хистерије се појачавају. Та траума потиче из раног детињства када је видела призор двеју жена – мајке и тетке, у љубавном чину са једним човеком. Призор који најпре није разумела, стално и изнова је враћа на питање: „Да ли је живот добар или зао?“ Исти лик, тј. лик двеју жена близнакиња, као одраз у огледалу, а опет тако различит израз на тим лицима: један срећан и гротескан, изобличен грозном гримасом усхићења у монструозном сношају, други благо насмешен тужним осмехом, ствара утисак неспојивих сличности и сједињених супротности, Ероса и Танатоса, Космоса и Хаоса, једне опште и стравичне конфузије од које се човеку диже коса на глави и остају трауме за цео живот. Отуда огледало, као јак мотив у роману, симболише рефлексе, фрагменте, нејасне секвенце и мутне одразе, разне гротеске и девијације, пренесено, наравно, многобројне дисторзије и изопачења психе јунака у роману. Не зна се поуздано ко је ко и  које је лице право.


Човек-вук – једном случајно прочитани чланак, остаће заувек снажно урезан у Лизином сећању. Да ли је реч о монструму, поремећеној и изопаченој особи или о жртви сопствене претешке психе и њених дубоких и неистражених понора;  да ли је то човек или звер? – Лиза се стално питала. А зашто? Подсвесно га је поистовећивала са собом и доживљавала га је као свој алтер-его. „Зар нисмо, у ствари, блиски животињама“ – у психи човековој постоје дубине и неиспитани светови, мрачни и неизвесни од којих човек стрепи и више их се боји од оних далеких, космичких.        


Секс, као израз задовољства, али и бола, незаобилазна је тема овог романа. Због изразите слободе употребе ласцивних и еротских речи и сцена, овај роман је дуго важио за једно од најконтрoверзнијих дела светске књижевности. Прва два дела крећу се од врло ниских, порнографских до врло узвишених, поетских слика. Еротика је и иначе било подручје у које је Фројд често залазио тражећи узроке психолошких поремећаја (фрустрација, халуцинација или хистерија) својих пацијената. Код Лизе је либидо, сексуални набој врло јак, али више као њена лична фантазија, не и као конкретан чин. Где год бисмо наишли на такву врсту њеног искуства (са првом љубави Алексејем, непознатим мушкарцем у возу или са мужем Виктором), видели бисмо да она не ужива; штавише, боји се, стрепи, преживљава то као бол и мучење. Халуцинације и фантазије су снажне, чак и морбидне: на чудним местима, у специфичним ситуацијама (језиве природне катастрофе само још више распаљују њену еротску глад) и у сасвим неконвенционалним позама (а tergo, more ferarum /заједничко Лизи и Човеку-вуку/, хомосексуалност, у групи од две жене и мушкарца). Те су халуцинације код јунакиње неизоставно пратиле халуцинације о ужасним смртима људи око ње збуњујући је до те мере да не зна у чему више ужива, у еротском задовољству или смрти. Ужитак или бол, или и једно и друго у једном, остаје питање до самог краја када аутор на маестралан начин изведе неочекивани преокрет: Лиза доживљава свој последњи и најболнији сношај када је силују бајонетом на људској кланици у Бабјем Јару. Еротика и смрт се коначно стапају у једном.


Снови и прекогниција


Стварност и фантазија; сан и јава; прошлост, садашњост и будућност прожимају се у роману остварујући ванвременску и беспросторну игру без граница. Ослобођени јасних контура и конкретних граница (што је битна одлика постмодернизма), снови и фантазије приказују врло надреалне, чак и врло натуралистичне и морбидне сцене. Дани проведени у белом хотелу представљају праву дионизијску разузданост баханалија, оргијастичких светковина и фанатичног лудила људи и жена који су попут Менада и Сатира у некој врсти помамног и махнитог транса, опијени животом, еротиком и сексом. Под маском стварног и нормалног, ништа није стварно нити нормално, а степен лудила се појачава како се фантазија ближи крају. Са  сваком новом сексуалном морбидношћу (сношај у троје, у току месечнице, поред цркве...) градативно ће се јавити јачи степен катасрофе и језивија атмосфера и смрт (погибија у лавини, дављеници у језеру, изгорели у пожару...). Не треба посебно наглашавати да је све то било производ Лизине уобразиље.

„Дух белог хотела био је против себичности“, дневник Лизе Ердман (алиас фрау Ана Г.) јасно је изражаваo њену жудњу за повратком у сигурно уточиште, у првобини бели хотел – у мајчину материцу. „...Ма како разуздан и сентименталан био дневник фрау Ане, верујем да би сам Гете у њему видео више чистоте него непријатности и да не би био изненађен да сазна како су у сфери либида најузвишеније и најниже уско повезани и у неку руку зависни једно од другог.“ (156. стр. романа)

Онда кад его спава, онај знатнији део наше психе, тј. несвесно, дубоко подсвесно и несазнатљиво – ИД показује се у својој пуној снази. То је једна од основних теорија Фројдове психоанализе. Снови или несвесне грешке у говору или гестовима говоре посебним језиком симбола и слика које не може да разуме свако. На основу ове теорије долази до сукоба двојице  најзначајнијих психоаналитичара, Фројда и Јунга. Први је веровао у индивидуално несвесно (ИД сваког човека понаособ као тајни архив сопствених порива, мрачних нагона и потреба), други је веровао да постоји и колективно несвесно (општељудско и универзално несвесно) – свеобухватни архив човечанског искуства, порива и нагона, подсвесно препознавање појава и ствари које су постојале хиљадама година уназад и предосећање ствари које тек треба да се једном догоде. Д. М. Томас је по свему био ближи Јунговој теорији неголи Фројдовој. Моћ прекогниције (предосећања) Лизе Ердман је била доста јака, јер, иако није била свесна тога, предосетила је и лични и колективни крах у Бабјем Јару. Халуцинације о ужасним смртима многих људи и њени периодични болови у јајнику и дојци све време  су припремали терен за оно што је неминовно дошло на крају. Пожар, лавина која затрпава људе и на крају бура на мору представљају тачан редослед којим ће хиљаде недужних цивила страдати у крвавом пиру 1941. надомак Кијева: побијени, спаљени, бачени у кланац и затрпани, и на крају преплављени водом, вештачким језером. Речи које је једном уснила: „Не брините, и ја сам жив“, заиста ће неко неком ту изговорити. А њен сопствени тренутак смрти наступа пробадањем трбуха, разарањем јајника и дојке који су је болели већи део живота.

 

* * *

Лиза је жена у вечитој потрази за љубављу и светлошћу која је само наилазила на мрак, мржњу и смрт. У њој се сукобљавају многе сфере, прошлост и будућност, фантазије и стварност чинећи је дубоко несрећном и неоствареном. Отуда и мрачан крај у роману. Она ипак верује да љубав може да повеже све оне разједињене и нејединствене ствари, како у њеном, тако и у животима других људи, целог човечанства. Бели хотел, следи, није само симбол уточишта, већ и симбол живота и смрти, па свакако и душе која је, попут неке далеке земље, недостижна, неистражена и непозната. Не може се никада до краја испитати и разоткрити као што је немогуће цео космос истражити. Остаје нам да закључимо, ДУША се, као уосталом и овај РОМАН, не може свести на једну формулу, дефиницију, нити на једну интерпретацију. Интерпретације су безбројне, живот је само један!


1.    Питер Луис, у свом приказу  објављеном  у часопису Stand (1981), полазећи од дилеме да ли се ради о роману велике оригиналности и дубине или псеудопоетском производу вербалног преваранта,  долази до закључка да овај роман, ипак оставља превише питања

2.    Томас је сам, у уводној белешци првог издања романа, нагласио да се служио материјалом из документарног романа Бабји Јар Анатолија Кузњецова, тачније излагање Дине Мироновне Проничеве, глумице из Кијева која је једина преживела масакр. То „служење материајлом“ је био разлог због ког је био називан плагијатором и варалицом.

3.    Фројдове речи на 145.страни романа (издање НОЛИТ, Београд, 1984.год)

4.    Sigmund Frojd: Pismo upuceno Lu Andreas-Salome4,  Bec, IX, Bergase 19, 6.01.1935     Додатно коришћена литература:     

5.    Психоанализа и култура, Сабрана дела, II коло, Задужбина Владете ЈеротићаБеоград  2007.  Поглавље: Психоанализа и религија Симон Дубнов – Кратка историја јеврејског народа,  Београд, 1982. или на интернет страници: http://elmundosefarad.wikidot.com/kratka-istorija-jevrejskog-naroda, са посебним освртом на 52.поглавље: Епидемија Нацизма – критична ситуација Јевреја у Европи