Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                18 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



  У славу јавне речи
Човек и дело | Тихомир Петровић
Градска библиотека „Карло Бијелицки“, Сомбор, 2016.


Пише: Драган Радовић



Књига Човек и дело професора Тихомира Петровића може се посматрати најпре као збирка ауторових разноразних текстова, писаних различитим поводима, сакупљених са разних страна и из различитих времена, да би се скућиле између корица ове необичне књиге. Међутим, књига је у првом реду збирка текстова писаних у славу јавно изговорених речи посвећених људима, појавама и делима из ововременог свакодневља. Књига у највећем делу слави човечно у човеку и његову припадност друштву. Ова књига у први план ставља одговорност наступа у јавности, велича личне ставове, критичке мисли и промишљени исказ. У време када се пред публиком излази рутински, без озбиљних прирема, када се уместо осмишљених говора расипају тираде празнословља и фраза, ова књига је нека врста упутне и пригодне публикације која би требало да укаже на неопходност промишљеног и одговорног обраћања у јавности. Пригодни говори попут отварања манифестација, културних, спортских и политичких скупова, речи у славу значајних личности, поздравни говори, некролози, слова у част значајних јубилеја из историје, културе и из живота појединих угледних личности, прилике су да се говори смишљено и осмишљено, пригодно и мудро, зрело и аргументовано.

Књига је делом и особен практикум о начину да се поштена и обавезна критичка реч мислећих људи артикулише и саопштава. У време духовне зачаурености, скрајнутости интелектуалаца са главних токова друштвених збивања, ретки су они који свој став износе смело, опоро, грубо, али аргуметновано, убедљиво, јасно и храбро. Тихомир Петровић свој интелекуални задатак озбиљно схвата. Он указује на дужност интелектуалаца да се супротставе малодушном и плашљивом прећукткивању или (што је опасније) климоглавом и полтронском одобравању од медија наметаних доминирајућих ставова.

Књига је добрим делом и несвакидашња публикација о пријатељству, о враћању дугова пријатељима којих више нема, институцијама које су далеко, људима који су своје мале животе уградила у сећање оних који су коракнули мало даље у животу.

Као што је пажљив и марљив у одабиру пригодних речи, у осмишљавању исказаног и у налажењу мере, Тихомир Петровић је марљив и у организацији овог, садржајем и изразом, полифоног материјала.

Прво поглавље је нека врста ауторове легитимације. Његово животно опредељење је школа и школовање за школу. Подсетимо, Тихомир Петровић је један од истакнутијих познавалаца књижевности за децу и предавач на Педагошком факултету у Сомбору. Од текста о историји школе у његовом родном      >>^^

Бошњацу, прелази се на неколико есеја о различитим темама везаним за школу, школство, учитеље и учитељовање. Уз слављење позива и усхитних речи о лепоти бављења овим племенитим занимањем, Петровић, не штедећи знање, искуство и професорски строг позор, указује и на прегршт слабости у области која се данас, као и све што се тиче духа, ставља на маргине друштвеног и економског напредовања.

Наредна поглавља са насловима „Друштво“ и „Критика“ заправо су серије  критичких колумни које је, о појавама и (претежно) аномалијама у друштву, уочио и жигосао наш аутор. Његови ставови нису из реда оних најчешћих новинарских и публицистичких навијачких или пашквилних једнобојних коментара. Напротив, овде се ради о аргументованим, критичким и горким опаскама посматрача који не припада ниједној струји и не износи ничије до своје ставове. 

Трећи, условном поделом одређен, круг тема везан је за личности и пригодне говоре које је аутор различитим поводима бележио и изговарао. Ту је аутору дата могућност да отопли ону хладну и објективну професорку реч. Излагања и написе аутор је лирски обојио, топлином зачинио, поетиком речи засладио, тако да се може закључити да је он од личности о којима је писао, направио својеврсне поетске ликове који подједнако трају у историји књижевности, завичајној историји, сећању породице, али и у овим топлим записима и натписима.

Оно што смо у уводу наше белешке написали и што се говори о потреби одговорног и савесног приступа јавној речи, управо је „практично“ показано у завршном поглављу. Пригодни јавни говори су „озбиљно“ припремани, ако „озбиљно“ за овај контекст није неозбиљна реч. То су аргументовани, раскошном реченицом и бираним речима уобличена слова која одјекују као звона манастирска, као цвркути славуја, као мелодија умилног гласа.

Није ретка појава да се текстови интелектуалаца и научних радника који излазе из оквира њихових стручних опредељења сакупљају у публикације оваквог каратера. Међутим, ова књига ваља да послужи као остварење у славу одговорне и неопходне јавно изговорене речи интелктуалаца који би требало да буду нека врста пробног камена за све оне који, по природи обавеза и површном схватању посла, истрчавају у јавност са неосмишљењим, недомишљеним и себи довољним испразностима и празнословљима. А тога има на претек.