Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 10

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Поема | Маријана Соломко

КАД СЕ ПОЉЕ ВИНЕ У НЕБЕСА

У спомен мојим предедовима, ратницима из прошлих ратова:

Мосину Григорију Иљичу, Смирнову Алексеју Ивановичу,

Назарчук Кирилу Леонтјевичу, Соломко Панасу Николајевичу.

Четворица прадедова

Мојих ишли су у рат –

За мир, со, коре хлебова,

Да јарма спасу врат.

Децу и жене остављали

И праг родне куће,

А они одлазили

На фронт – у свануће.

У револуцији Григорије

Уз Чапајева је стао.

И знао да туга лаж није,

Белогардејце кад је нападао,

Јер више пута сам је

И три пута са четом,

На голом стењу уцвале макове

Слушао како се ломе.

Заједно са љиљановим цветом

И ужасним шапатом,

Биља у диму и шаши

Како то наши нису наши.

Видео је орање у пламену,

Тихе ноћи у невиду,

Звезду с капе како пада –

И небо на њиве бриду.

А четрдесет прве – позван је опет.

На вис Пулковски,

Да брани Русију и цео свет,

Али челик га стиже у пољу трски.

Рањен, али кремен камен је он.

На Волгу, стићи мора у село родно,

Да мртав падне пред свој дом,

Оплакан од свих неутешно.

Писма војникова,

Соколи од папира,

Летеле су.

Те крилате наде,

Горчина из рова

У ватри док ветар свира

И руби мећаву.

То писмо сунце дира,

Сахрану глуву – тугу јецаву –

– Он вратио се није.

Мало старији од двадесетог века,

Мој прадеда Алексеј

С пушком и песмом

На фронт ишао је

Кад је почео Први светски рат –

И са осамнаест лета знао је:

Саботере бомба чека,

Кад у нереду стазе до пакла,

Колчаков коњаник ти је

Непријатељ а не брат,

А удар узенгије,

Удовичин црни шал од крепа –

Судбина проклета.

A четрдесет прве – командант батаљона –

С крилатом траком на реверу;

Рањене је на својим плећима

Из огња вадио – за идеала веру,

Док сва плачна је васиона

Кроз псовке све делила с њима,

Залеђен поглед у ражи –

Кад мртав небом мир свој тражи.

Двадесет и други јун,

Година четрдесет прва – сива и црна.

Фашистичка слина СССР је напала.

Један фронт – сећање једно,

Кирил је донео издалека – поноса пун!

Дан кад су од две хиљде – двојица остала,

Сваки с осећањем победника

Под кишом митрљеских метака –

Кирил је за храброст одликован:

Орденом - Застава Црвена,

Јер велика сила дошла је непозвана!

Хиљаде тела – један хлеб –

И роса кад с вечери заблиста,

А на њихова забринута чела

Падне лаванде мирис, тамјан

У ноћи тамној као малине,

Јер рат је неправда цела,

Јер фашисти су нечисте силе.

Кад смо победили – нисмо знали,

Али знали смо – победа је наша.

Прашина је пала на пут слезове боје

Кад је Панас отишо на бојиште –

Преломне четрдесет треће.

Наместио је капу – Верујте у речи моје –

Вратићу се.

Минер у рату с мало среће

Кад небом кружи кô смрт гавран.

Бог ће сачува породице

Да остану угашене свеће.

...Памтим поље где се ни трава

Са земљом саставила није,

А зимзеленика крвава

На дну оџака кô гар да је;

И крхотине баш свуда.

Нема ни командира чете,

Незнаних војника, колико је туда

Расејаних, без раке, пољем лете?

...Све се заборави – ране и трње,

Легло смрти, бомбе, разорне гранате,

Али сећању не поткресах крила,

Јер време није над свему сила

И не може све да нам украде.

Албуме и слике гледам старе:

Словенске очи боје цикорије –

Твоје, мој прадеда Григорије.

Главу си дао за свет правде и реда

Ти – Алексеј, мој прадеда.

А заслуге са иконостаса,

Сијају, мог прадеде Панаса.

Подвиг што потомцима даде,

Јунаштво Кирила, мог прадеде.

У Црвену књигу Рата

Заувек сте уписани –

Син, муж или тата,

Сви наши корени.

Душе се шире кô ждралова крила –

Панаса, Григорија, Алексеја, Кирила...

Ви сте влатови росни пали, спомен мој –

Кирил, Панас, Григорије и Алексеј.

Од беде и зла – војнички светли спас –

Григорије, Алексеј, Кирил, Панас.

Хвала за победу, част светске историје –

Вама – Алексеје, Кирило, Панасе, Григорије!

● С руског препевао Анђелко Заблаћански

КАК ПОЛЕ СТАНОВИЛОСЬ НЕБОМ...

Посвящается моим прадедам, прошедшим войну –

Мосину Григорию Ильичу, Смирнову Алексею Ивановичу,

Назарчук Кириллу Леонтьевичу, Соломко Панасу Николаевичу.

Все четверо прадедушек

Моих ушли на фронт

За мирные соль-хлебушек,

За ясный горизонт.

Детей и жён оставили

В разлуке горевой,

А сами – встали

На смертный бой.

В Гражданскую Григорий был

В дивизии Чапаевской,

Не понаслышке горя быль

Он знал под белых натиском.

Ходил не раз в атаку он

И трижды в рукопашную, –

Где сплошь – багряных маков стон

И тел хрустящих ландыши,

Где никли в страшном шёпоте

Седых голов ромашки...

Не разобрать в той копоти:

Наши – не наши...

...И видел, как зажигались на пашне

В тихую ночную невидь

Звёзды на будёновках павших,

Как поле становилось небом...

...А в сорок первом – снова призван...

На Пулковских высотах,

Идя в атаку за отчизну,

Он срезан был стальной осокой.

Тяжелораненый, но твёрже кремния,

За Волгу комиссован спешно,

Чтоб умереть в родной деревне –

Оплаканный безутешно.

Бумажные соколики

Солдатских треугольников

Летели –

Надеждой окрылённые,

Полынные, окопные, –

В огонь, в метели...

И обрывались громко

На ноте, близкой к солнцу, –

Глухими похоронками,

Рыданьем: "...не вернётся...".

С винтовкой и с песней

Ушёл на передовую

Двадцатого века ровесник, –

Алексей – в Первую Мировую.

Он знал в свои восемнадцать

Как от гранаты отрывается чека,

Чтоб в кутерьме тачанок адских

Остановить конницу Колчака,

Как свистят махновские шашки,

Лопаются стремена,

Как чёрной креповой шалью

Кутала вдов война.

А в сорок первом – батальона начальник –

Крылатые петлицы,

Он раненых на своих плечах

Вытаскивал с огневой позиции,

Тогда всё небо, словно корчилось,

Но он кричал ему: "Врёшь!" –

И падали фашистские коршуны

В рожь.

Двадцать второе июня,

Год сорок первый – чёрен и сер –

Когда фашистские слюни

Долетели до СССР.

Воспоминанье одно фронтовое

Кирилл донёс издалека:

Был день – из двух тысяч осталось двое –

От целого полка.

Но у каждого было Победы знание

Под неслыханным пулемётным дождём.

Кирилл был орденом Красного Знамени –

Награждён.

Ушла исполинская сила –

Тысячи тел в хлебах

И роса ввечеру засветилась

На их измученных лбах.

И воспарил лаванды ладан

Чернела ночь, как ягоды крушины.

Да будь война неладна!

Да будь неладны фашисты!

Когда победим – не знали мы,

Но знали – что победим.

Пылью дорожной покрылись мальвы,

Когда Панас уходил

В переломном сорок третьем...

Поправив картуз

Уже за околицей сказал – верьте,

Я – вернусь!

И прошёл войну сапёром,

Многодетного – Бог хранил.

Близко кружил смерти ворон –

Ни пера не обронил.

...Помнит поле, где – ни травинки –

Развороченная земля –

И – окровавленные барвинки

На дне воронки черней угля.

И повсюду осколки...

Целая рота сгинула...

Неизвестных солдат здесь – сколько –

В миной вырытой могиле?

...Забылось всё – ранений тернии,

Бомб смертопад, гранат разрывы,

Но не сложила память крылья –

Есть то, над чем не властно время, –

Не всё оно крадёт и грабит...

Смотрю альбомы фотографий –

Славянских глаз твоих цикорий

Я вижу, прадед мой Григорий,

Вот – заплативший жизнью всей

За мир – мой прадед Алексей.

Заслуг твоих иконостас

Сияет, прадед мой Панас,

И подвиг тот, что подарил

Потомкам прадед мой Кирилл.

В Красную книгу Войны

Вы навсегда внесены –

Отцы, мужья, сыны –

Шли до весны!

Ваши души шире журавлиных крыл –

Панас, Григорий, Алексей, Кирилл...

Вы – колоски в солёной памятной росе –

Кирилл, Панас, Григорий, Алексей.

И от беды и зла – солдатский светлый спас –

Григорий, Алексей, Кирилл, Панас.

Спасибо за победный мир в истории –

Вам, Алексей, Кирилл, Панас, Григорий!

~ Поэтесса Марианна Соломко ~