КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

9. КОД ДЈЕДА И БАКЕ

 

Једног дана стиже бака Смиља у посјету кћери и унуцима. Није више била млада, препјешачила је десет километара да дође из Средњег Дубовика у Хашане. Бака је била погурена, није се могла изравнати у кичми, живот је смотао. Изродила је пет кћери и једног сина. Све су јој се кћери наблизо удале, само је ова, Даница, отишла далеко, њу најрјеђе види, она јој ријетко долази у посјету, домаћица је, фамилија јој бројна, не може оставити кућу. Уз то, Даницу су освојила мала дјеца, не може их ни оставити ни са собом водити.

Некако, све су јој кћери вриједне и добро стасале, али син је остао мршав као плашило, чини се да на Душану и нема меса, само костур обучен у кожу. Но, дјечак је у најранијој младости показивао изразиту памет, што се тога тиче није му било равног у околним селима.

Дједа Илија и бака Смиља, као да су предосјећали да ће се њихов живот брзо окончати, пожурили су да ожене и Душана, да му нађу жену, да има на коме кућа остати. Стана је била као створена, онаква каква је Душану требала. Кћери су се већ поудале, остало је само њих троје, празна кућа. Снаха као да је донијела живот у кућу, разбудила га је.

Бака је пожељела да поведе са собом у Средњи Дубовик најстаријег унука, Драгана, да код ње проведе једно вријеме, да га се нагледа, зажељела се дјетета. Поносила се њиме, иако је и он мршав видјела је у њему неку посебну снагу, какву није налазила у свом Душану, над којим је вјечно страховала. Даница јој је допустила да поведе дјечака. Нешто послије ручка спремише се њих двоје да крену. Бака Смиља је журила кући, знала је да су Турци из Дубовика све више агресивни, жељела је да зарано стигне кући.

Иако до сада није никада одлазио тако далеко, Драган је са својих шест и по година добро издржао пјешачење. Када су били код цркве на Клисини, одједном примијетише да је планула једна српска кућа.

– Запалише Турци кућу Илије Босанчића – рече бака Смиља, као за себе. –  Острвили се, проклети били. – Покаја се што је повела унука са собом, сигурнији би био да је остао у Хашанима. Не рече ништа дјетету, да га не уплаши.

Дођоше до школе у Средњем Дубовику, смјештене на равном пропланку, на рубу грабове шуме, обронку високог, гломазног брда Лисац. Лијево се почеше успињати путем што се провлачи кроз шуму, из које убрзо изађоше. Сад је кућа Босанчића била још ближе, тамо, 400 метара даље, видјело се село Велики Дубовик, у којем се високо уздизао минарет џамије. Кућа је захваћена снажним пламеном чији су се златни језици високо пењали, на њиховом горњем крају прелазили у густ црн дим који је као  цеста зла одлaзио високо у небеске висине.

Пређоше поља, изиђоше путем између кућа Радаковића, угледаше кућу тетка Гојка Тодића, Радојкиног супруга. Доље ниже у воћњацима указаше се куће Бањанина, тамо даље, на брежуљку кућа Илије Радаковића, званог Главичар, за којег је удата бакина кћерка, Сава, најкрупнија и најснажнија од свих сестара.

– Убрзо ћемо стићи – јави се бака. Драган не рече ништа. Осјећао је страх који је носио у грудима још од цркве на Клисини. Мирис паљевине, као тежак камен  је полагано растао у дјечаковим грудима.

Испред дједове куће, с другу страну пута, уздижу се четири снажна храстова стабла, равна као стријела. Дјед их је пажљиво мазио, његовао као дјецу. Доље, иза стабала, пошумљен буковом шумом стрмо се спушта терен. Иза шуме тихо, у низини, њежно шапуће рјечица Војскова.

Дједа нашође у тору, затварао је овце, спремао конак. У предвечерје, у хладовини ораха, свијетлио је на потиљку мјесец његове ћеле. Кад је обавио посао, дјед дође пред кућу, загрли најстаријег унука.

– Мој најљепши и најдражи унук – рече дјед.

– Да те не чује Никола – опомену га бака.

– Николу сваки дан видим, а Драган ми је први пут дошао.

Сутрадан је ујак Душан повео у шетњу Драгана, Милкицу и Николу, Савину дјецу. Повео их је поред куће Тодића па уз љескар покрај пута који води кући Душана Личине. Брао им је љешњаке, дјеца су их ломила зубима. У једном тренутку Драгана је обузела љубомора, помислио је да је то само његов ујак, а не Николин и Милкичин. Успио је савладати тај осјећај, ништа није рекао, али га је једно вријеме тиштило и гризло осјећање да би ипак ујак морао бити само његов, нису му били важни љешњаци, важан је био ујак.

Ујутро су плануле куће Босанчићевих комшија. Убзо, усташе су запалиле куће и тројице браће Буљ. Турци никако да се смире. Драган на лицима дједа и баке прочита забринутост и страх. Бојазан обузе и њега, пренесе се на дјечака као што вјетар преноси пелуд са цвијета на цвијет. Он плачним гласом рече баки да жели ићи кући. Бадава га је бака увјеравала да се не треба бојати, дјечак је био одлучан, баки није преостало друго него да га поведе натраг у Хашане.

Тамо још нису знали за паљење српских кућа око Великог Дубовика.

▼▲

 10. ДИВЉИ ЗЕЦ

   

Дјечаци, Драган Будимир, Душанов син, и Драган Савић чували су говеда у Савићевој плећини. На шкртој, пјесковитој земљи, обронку Колишта нагнутом према истоку, добар дио дана паљеној жестоким сунцем с истока и са југа, преко Грмеча, расла је само купина и нешто ријетке траве испод ње. Доље у долини, гдје је само у прољеће још текао слабашан поточић према југу, косила се трава. У дну Савићеве њиве, близу међе с Будимировима, изнад пута који одлази у Поткалиње, расте огроман, као људска душа усамљен, орах. Не жали се на самоћу, она му прија, као храст, несметано, разгранао је опсежну крошњу на све стране.

Оркански хладан вјетар, као никад, обрушио се преко Грмеча на подгрмечка села. Ломи слабије гране ораха, носи их као перје у сјеверни дио долине, коју ту код извора обилази пут.

Стадо је измакло уз њиву, према југу, дјечаци, нагнути према вјетру да их не сруши, вуку се за стадом, чаврљају. Драган Савић одјеном застаде, испод грма купине пред њим се згурио дивљи зец, положио уши низ леђа, омамљен вјетруштином спава чврстим безбрижним сном. Лаган штропот дјечакових корака, односио је вјетар према сјеверу, супротно од зеца и он их није могао чути. Није слутио никакаву опасност.

Дјечак муњевито донесе одлуку, без оклијевања зграби зеца за уши, подиже га. Изненађена животиња се тргну, одбаци се задњим ногама, силовито скочи. Драган стисну десну шаку читавом снагом, задржа зеца у зраку, дограби га лијевом руком за задње ноге, при чему га борбени дивљак, предњим ногама, крвнички огребе по запешћу, отпара му двије дубоке бразготине.

– Мој си зеко! Мој и божији! – рече дјечак, растегну му задње ноге да га борац не може дохватити предњим шапама.

– Каква дивна ловина – рече Драган Будимир – и то голим рукама.

Дјечаци се брзо договорише. Драган Будимир остаде чувати говеда, Драган Савић понесе зеца кући. Донесе га и затвори у кутију од пећи у којој је мајка зими пекла хлеб. Начупа траве, у плитку посуду, заједно с њом опрезно стави воду у кутију, нека зеко има шта јести и пити. Добро је пазио да му зец не побјегне, хватати га опет  не би било добро, једном је изгребан и није желио да му се то опет догоди.

Дјечак је био срећан, нико у Хашанима нема свог зеца, радовао му се, кројио је планове као ће имати мале зечиће.

Нико зецом није био тако одушевљен као Драганов млађи брат, четверогодишњи Гојко. Он се непрестано мотао око кутије и зеца, није се одвајао од њих. Трећи дан, када Драгана Савића није било код куће, Гојко изнесе зеца на двориште, желио је да се с њим мало поигра. Био је сигуран да се зец већ припитомио, примирио се, навикао се на дјечака, допустио је да га овај мирно прими и носи у авлију.

Када га је дјечачић спустио из наручја, зец је осјетио мирис слободе. Након три дана проведена у кутији, као затвореник у затвору, дубоко је удахнуо и стругнуо као вјетар у шуму изнад куће. Нестао је као да га никад није ни било. Шума му је пјевала пјесму о слободи, о животу на који је био навикао, којег не би за ништа мијењао, о природи у којој га је мајка донијела на свијет, за коју је био створен.

Ожалошћени Гојко бришући сузе дође да се потужи мајци. Запрепаштена Даница повика малом синчићу:

– Шта си то направио, будало мала, убиће те брат?!

Гојко се није одвајао од мајке. Знао је што га чека. Већ унапријед је тражио њезину заштиту. Брат му неће опростити ту неподопштину.

 Заиста, чим је Драган стигао кући, видио је да се Гојко држи мајци за сукњу, посумњао је да се нешто догодило, упутио се одмах до кутије са зецом. Кад је видио да су врата отворена, гњеван као рис јурнуо је на двориште да поприча мало са братом. Овај је стао с другу страну мајке, у доброј завјетрини, потражио је заштиту.

– Вјатиће се он, вјатиће се он – плакао је дјечак, покушавао је увјерити старијег брата у оно у што овај није могао повјеровати.

Тако је срећа Драгана Савића због неопрезног брата Гојка кратко трајала. Имао је зеца само три дана. Сви његови планови да ће имати још много зечића, показивати их осталој дјеци, пали су у воду. Сада се више неће моћи пред другом дјецом поносити што има ту драгу животињу, балави малишан му је покварио уживање. Е, налемаће он њега, само ако не заборави.