Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  9 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Песме за децу | Тодор Бјелкић




ПЕСМЕ СНОХВАТИЦЕ

Завичај песме наши су снови,
нама одатле песма доплови.

Као златасте рајске птице,
песме су наше снохватице.

Кад су нам снови сјајни, весели -
то су се песма и радост срели.

Ако се сан са тугом сретне,
песме бивају горке и сетне.

Све су песме из снова приче,
и све на свој завичај личе.

Снови вајају песмама лице,
зато су песме - снохватице.
▼▲

ЈУТРО

Птице у кљуну донесу зору
и окаче је на мом прозору.

Кроз други прозор видим јасно:
мршави месец мре безгласно -

истопи се као бомбона,
а гроб му - цела васиона.

На трећем прозору, следећег трена,
гле, расцветала се ружа црвена:

изјаха Сунце с круном зрака,
топло кô мама, топло кô бака.

Белином пева соба снена
као да је, тек, окречена.

А Сунце, већ, у два скока,
прескочило преко потока,

погладило дрвећу косу,
украло трави кликере-росу -

и сада чучи на врху крова
са јатом белих голубова.
▼▲

БУБАЦ И БУБА

Чим се јавила сунчана труба,
срели се бубац и лепа буба.

И као што то бива код буба,
на први поглед се родила љубав.

Док су се гледали право у лице,
ухватиле их - „луде бубице.“

Ветар разноси сигурне вести:
бубе се воле до несвести.

Каже да се бркате бубе
иза плота мазе и љубе.

Тако озбиљне, тако бркате,
а због љубави и данас пате.

(Кад су бркате, међу нама,
ко је ту ОН, а ко ли - ДАМА)?

Ветар шушка да је срамота:
усред дана, па - иза плота.

Једино пролеће хоће и уме
да заљубљене бубе разуме.
▼▲

ЈЕСЕЊИ ВЕТАР

Ко ли се то шуња нашој кући?
Хоће ли можда у собу ући?
Помало и страх ме хвата,
срећа да су ту мама и тата.

Ево га: полако куца и плаче.
Не, то само мјауче маче.
Ма, није маче. Нешто је јаче.
Можда је јаре, кад тако скаче.

Сад, опет, тутњи попут воза.
Па, ипак мекеће као коза.
Хукће и букће попут звери.
Јесте, страх ме. Срце трепери.

„Буди се, мама! Чујеш ли, тата?!
Сад ће у собу! За кваку хвата!
Можда је гусар с далеког мора
долутао до мог прозора!“

„Не бој се, сине“, каже мама.
Њеним гласом засија тама.
„То само јесен напољу лута
и носи ветар испод скута“.

▼▲


ПОМИЛУЈ МЕ, ТАТА

На леђима носиш темеље куће.
У очима топлим рађају се звезде.
На руке би смели лептири да слете
и птице да песме бескрајне угнезде.
Јер, руке ти миришу на сомуне вруће, 
а грубе шаке никада не прете.

Помилуј ме, тата, у шуштаво вече,
па иако више баш и нисам мали;
нека твоја прича жубори и тече,
за косу ме чупни - шта ће да ми фали?

Од твога осмеха топла кућа сија,
без тебе би, хладна, зајецала тамом.
Смешиш се лепше од целога света.
Од твог осмеха растапам се и ја:
живи, молим те, три стотине лета -
заједно са мном и са мамом.

Помилуј ме, тата, у буцмасте зоре,
па кад се тргнем и упитам: „Ко је?“ -
видећу очи што љубав говоре
и дан ће ми личити на осмехе твоје.
▼▲

КАДА БИ МОРЕ ШЕТАЛО

То ником не би сметало,
ма, био би то рај,
кад би се море шетало
из једнога у други крај.

Замислите: Јадранско море
чак у подножју Фрушке горе,
а тамо сунчана плажа,
по води барке плове,
док изнад сремских пејзажа
посматраш галебове.

И замислите: једног дана,
однекуд из Тихог океана,
доплови буцмасти кит,
весео и сит,
без невоља и брига,
око Руме - до Ирига...

Кад би се море шетало,
од Бара до Црвеног чота,
стварно ником не би сметало,
била би то права дивота;
јер, нико не би могао рећи
да море видео није, 
они најмлађи и они већи,
из Шида или Инђије.

Кад би се море скитало,
попут путујућег циркуса,
много би збрке настало,
било би правог џумбуса.

Замислите: на барској плажи
туриста своје море тражи -
да ли је сан или јава:
куд неста јадранска пучина плава?!
„Где да се купам, кад нема воде,
стварно, куд ли то море оде?!“

Хеј, мој весели куме,
одшета Јадран у сремске шуме,
па, ако ти се баш исплати -
причекај га док се не врати.

Заиста, кад би море хтело
да мало протегне ноге,
догодио би се милион чуда
и смешне ствари многе.

   

Тодор Бјелкић је рођен 1946. године у Доњем Скиповцу код Добоја, али је још као дете са родитељима се настанио у сремском селу Гргуревци. 

Бјелкић несумњиво спада у ред великих дечијих песника који се у јавности појавио почетком седамдесетих година прошлог столећа, раме уз раме са Добрицом Ерићем. Аутор је преко двадесетак збирки поезије за децу, више драма за најмлађе које су извођене на радију, збирки поезије за одрасле, а новинским текстовима се не зна ни број. Све до пензије, радио је као новинар у Сремским новинама, а сада се бави искључиво писањем.

Тодор Бјелкић је за свој рад добио велики број књижевних и новинарских награда, међу којима се издвајају: Истина, Светозар Тоза Марковић, Лаза Костић, Светозар Милетић, Јаша Томић итд.

За дечију поезију је добио признања из целе бивше СФРЈ међу којима и Повеља за допринос књижевности за децу, Весела свеска, Сарајево; Прва награда Фестивала песника за децу Булка, Црвенка; Повеља Змајевих дечјих игара, Нови Сад; Прва награда за поезију у Сокоцу; Повеља за развој дечјег стваралаштва у Цељу, Словенија и друге. Члан је УНС-а.

Живи у Иригу подно Фрушке горе.