Димитрије Митриновић је рођен 21. октобра 1887. године у селу Доња Поплат у Херцеговини у учитељској породици. Основну школу је завршио у Доњем Поплату и у Благају, а осам разреда Велике гимназије у Мостару. Већ у гимназији је показивао високу интелектуалну свест и 1904. је био заговорник оснивања тајне библиотеке, а 1905. године је основао тајни ђачки клуб Матица. Ту су се сваке недеље окупљали ученици мостарске гимназије, расправљали о актуелним и литерарним питањима, и читали своје ауторске радове. Већ тада је Митриновић објављивао своје песме, писане компликованим системима античке метрике. Исте године су му објављене прве две песме, и то - Пјесма у сутон и Lento doloroso у Новој искри и у Босанској вили. До краја гимназије објављено му је још двадесетак песама у Срђу, Делу, Бранковом колу, Српском књижевном гласнику, Хрватском ђаку, Новој искри и Босанској вили. Потписивао се псеудонимом М. Димитријевић и само једном Anticus. У јесен 1907. године уписује се на Филозофски факултет у Загребу и после две године студије наставља у Бечу и Минхену. Студирао је филозофију, психологију и логику. У то време објављује радове о Марку Аурелију, Аристотелу и Руђеру Бошковићу (1908/09) у Босанској вили. Године 1910. постаје и најмлађи члан редакције Босанска вила и његовом заслугом часопис се пуни радовима младих аутора из свих југословенских крајева и ту су своје прве песме објавили Иво Андрић и Милош Црњански. Упоредо са студирањем Митриновић пише и објављује поезију. Ангажује се и на покретању часописа Зора који је излазио као месечник (1910-1912) заједнице јужнословенских студената у Бечу и њиховог друштва Зора (1863-1914). Одржавао је везе са Београдом из кога је добијао материјалну помоћ и стипендију. Сарађивао је са књижевником Велимиром Рајићем (1879-1915), тада службеником Министарства просвете и са интелектуалном елитом Београда, као и Загреба, Мостара, Сарајева, Беча, Минхена, Рима и свих градова у којима је боравио. Знао је грчки, италијански, а писао своја дела на енглеском и немачком језику, преводио с тих језика и писао критичке радове о значајним ствараоцима. Филозофска дела која је преводио имала су суштински утицај на његову поезију, а предмет песникове лирике је човек, његова душа неразмрсива и загонетна. Први светски рат је провео у Лондону. После рата je (1920-1921) сарађивао у недељнику The New Age а затим је са групом сарадника основао The New Britain (1933) и New Europe (1934) у којима је писао осврте на светска збивања. Потписивао се псеудонимом M.M.Cosmoi. Димитрије Митриновић је једна од најпротивречнијих и најоригиналнијих личности у српској књижевности с почетка XX века и ниједан покушај обухватнијег сагледавања модерне српске и југословенске књижевности, утврђивања стварних почетака књижевне авангарде на нашем тлу незамислив је без имена овог ствараоца: песника, филозофа, критичара, есејисте, визионара, покретача, творца васељенске утопије о јединству свих народа. Живео је у Немачкој, и Великој Британији где је 1954. основана фондација Нова Атлантида за ширење његових ујединитељских идеја. Овај изузетни стваралац је био уверени апостол вере у моћ и право усправљеног човека. Себе је објашњавао библијским параболама: Буктиња гори, ватра је упаљена. Ја сам онај који сеје, али не диже жетву. Умро је 28. августа 1953. године у малој радној соби дворишне зграде велике куће Норфолк Лоџ, на Ричмонд Хилу. Сахрањен је на лондонском гробљу Хејгејт. LENTO DOLOROSO На мртву, плачну небу свуда тама; Нејасно, мукло. Звуци мртви тавни У души шуме ко спомени давни – Тешка се болна, мразна влачи чама. И вјечно сипе ситне капи кише… На мокру земљу мразна чама пада Нејасно, мукло. Магла пуна јада У души тужној; све гине све тише. Тад мрачно, тајно, из тамне даљине, Пригушен јецај и вјечна сипа кише Чује се – мукли тутањ мине – И ништа друго не чује се више! Нијемо слушам како живот гине, Док болна душа чами, мре: све тише… (1905) ▼▲ IN EXCELSIS Бдијем у ноћи, док све друго спава, Чезнем и тонем у мислима својим, Тјешећи душу која очајава: – О, горе, Туго, хајдмо!... Љепотом вјечном, кроз просторе дуге, Ходи да блудиш, сјетна, све без јава! Док њежан мирис дими се из трава И мрак чезнутљив трепери, пун туге. Високо тад се извит' изнад поља Кȏ силни орȏ, на крилима дугим Заборавив жестину својих боља Запловит мирно етиром! А потом Кȏ звијезда туге, међ звијездама другим, С висине сјати сјетом и добротом… (1906) | ▼▲ ЈЕДИНА ЖЕЉА Дубоко у ноћ сад ми душа лети У бескрај докле не потоне нијем И сјетна клоне… А силама свијем Све даље тежи! Мир тајанствен, свети, Одасвуд хуји глухо, сребрн, сјајан; А лети душа и све дубље тоне У плавом тајанству празне васионе… – О, душо тужна, узрок ти је тајан Постања чудног, и нећеш га никад Биједна сазнат!... Пати, чезни, љуби, Чами и живи докле ти се пише: – Одговора нигдје нећеш наћи никад! Живи и чезни! То је – ништа више – Ах, у миру сјајне ноћи се изгуби!... (1906) ▼▲ ПОД ЖИВОТОМ Све се бијели. Пахуљице лете, Ношене вјетром, и засипљу крај; Кроз удолину оштар сјевер мете, А под њим пишти огољели гај, Свод је небески безбојан и сив, Свјетлуца сњежна магла у висини. Једна звијезда мрзне на планини; У зимској зори не чује се жив. Ни један звук… У души ми је исто: Пусто и мртво, замагљено, мразно Пресахо занос, смрзнула се машта! Одбјегнула ме сва надања ташта! А вјетар звижди силно и поразно – Све гине, мре… У души ми је исто. А ја сам прего на далеки пут, И бистрим талог што лежи на души, Видим гдје ми се сок животни суши. Видим будућност и сав удес крут. И видим да сам само пола жив – Ах, ја се нећу моћи одупријет! Не знам треба ли живјет или мријет, Страдам ли невин, ил' сам збиља крив? О тешко оном ко несрећу своју Носи у души; ко је за то рођен, Да пати од свог рођеног срца! – И мени тешко!... Али ћу напрегнут Снагу и остат побједник у боју, Премда ми душа у чемеру грца! Ал' се у ропство никад нећу стегнут! Да сањам и страдам, ја сам за то рођен! А патња има дубокога смисла. (1907) ▼▲ НОСТАЛГИЈА Дугачко поље мртво је и пусто, Диже се мирис осушене траве. Губе се мисли у мутној даљини – Клонуо сањам за безбојне јаве. Из њива мукла запара избија, Одасвуд бије врућа, силна чама – На усијаном небу сунце пламса – Пред очима ми од свјетлости тама. Нејасан умор прожима ме свега, И грозничаво тијело дрхти вруће, У души ми је носталгија болна – Нејасно, мртво и страсно, чезнуће… А тиња живот… Запара: све трепће… У свијести мојој плине топла тама; И све док тоне у бесвијест од жара Бије одасвуд мукла, врућа чама. (1907) ▼▲ МИСТИКА НОЋИ Вријеме мукло тоне; докле мучан Дух тешке ноћи трепери и бдије – Тад шум се неки, слуху недокучан, Појави нагло и на душу свије. И раздире ми у душе дубини Све успомене мртве, наде, снове; Уз болне старе износећ' ми нове, Док прошлост моја плаче, у даљини. Животâ безброј дрхти око мене И трзају ми душу чудном моћи – Губе се нагло тајанствене сјене И мру у злобној, замрзнулој тами – А душа гине под мистиком ноћи И стално трухне у муклој осами. (1906) |