Мотив религије у приповијеци
Први пут с оцем на јутрење Лазе Лазаревића
„Спознај
себе, буди умјерен“, ријечи су које сам чула недавно на литургији. Баш те
ријечи ми одзвањају у глави сваки пут када са ученицима разговарам о
приповијеци Први пут с оцем на јутрење нашег познатог писца Лазе Лазаревића.
Управо ме тај глас водио док сам по ко зна који пут
размишљала о ликовима из приповијетке.
Митар, отац породице, ужива поштовање свих њених
чланова иако је по природи осоран, твгрдоглав и непопустљив. У кући влада чудна
атмосфера и не разговара се о свакодневним проблемима. Очево понашање је у
складу са тадашњом сликом патријархалне породице. Он је уздржан. Не испољава
осјећања. Има се утисак да писац управо и жели да сагледамо апсурдност понашања
таквог човјека у даљем току приче. Његове особине се погоршавају и самим тим се
још више истичу када Митар све чешће одлази у кафану. Једна страна његове
личности, а то је ова коју испољава пред својим укућанима, се појачава, он је
све неприступачнији, око себе гради непробојни зид, а са друге стране одаје се
коцкању и поводи се за пороком у који га увлаче људи из кафане. Митар
занемарује своју дјецу, постаје још ћутљивији и веома тајанствен. Но, није то
она пријашња уздржаност која се можда може оправдати жељом да као глава
породице „хладне“ главе приступи рјешавању проблема, не. То је она отуђеност
попут живог блата. Он тоне. Удаљава се од Бога удаљивши се од породице. То
основно језгро друштва јесте мјесто гдје би се требала у највећој могућој
мјери, али не по морању, већ по хтијењу, испољавати сва наша вјерска осјећања.
То мјесто би требало бити уточиште од бура живота, у чијем окриљу вјерују у нас
и ми у остале чланове породице. Увијек је лакше вјеровати него сумњати. Томе
учим своје ученике, па чак и на оваквом примјеру човјека који посрће и окреће
се пороцима.
„Љуби ближњег свога као самог себе“, једна је од
десет Божијих заповијести. Митар престаје да је се придржава у правом смислу те
ријечи. Не воли он ни себе, то је једино објашњење за човјека који је до јуче
водио рачуна о својој породици. Некаква сива магла увукла се у кућу, он својим
непромишљеним поступцима угрожава све чланове своје породице. | Контраст њему и симбол вјере у приповијеци је Марица,
пожртвована и вриједна жена. Она се непрекидно моли пред иконом Светог Ђорђа
чврсто вјерујући да ће се Митар промијенити. Њена патња је тиха, а њена дјеца
су уз њу. Она су њен мир, њена утјеха. Марица прихвата своју судбину и оличење је
свих правила религије. Чини стуб породице у тешком времену Митровог лутања.
Свој крст носи у складу са тадашњим вјеровањем да је женина судбина у дубокој
вези са судбином њеног мужа. Кроз накупљену прашњаву паучину очевог лутања
дјецу у кући обасјава луч вјере и љубави њихове мајке. Залутала душа Митрова
проналази пут, враћа се у топло крило породице. Како писац каже „страшна ноћ“ у
кући када Митар, дојучерашњи „кицош“ и богат човјек, губи све, представља затишје
пред буру, пред Митрову жељу да се убије. Миша вири кроз кључаоницу и види
испретурану собу, са столицама на поду, види свог оца беспомоћно наслоњеног на
руке. Црни дим који испуњава собу, јер гори папир око свијеће,
симболизује пакао у ком се налази Митар. Но, Миша испод једне карте јасно види
дукат што се жути! Нада, нада је то! Не у вриједности дуката, већ у свјетлини
којом се истиче на столу прекривеном картама. Разговор између Марице и Митра је
потресан, она га не прекоријева, не осуђује, она му даје своје дукате да поново
почне трговачки посао, не жали ни за чим, само да су сви на окупу. Која снага у
једној крхкој жени, али рекла бих да је Марица оличење великог броја жена са
ових простора вриједних поштовања, наравно при том мислим на жене које у својој
породици заиста заузимају улогу коју требају да имају. Залутала Митрова душа се тако враћа у топли
дом. Све му је опроштено, а црквена звона за јутарњу молитву симболизују нови
почетак. Отац и син одлазе да благодаре Господу за предстојеће нове дане. Гдје
има Љубави, има и Вјере.
 |
