http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  1 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Прва шанса | Радојка Бјеливук



  

Радојка Бјеливук

Рођена је 18. августа 1991. године у Великој Кладуши, у Босни и Херцеговини. Дипломирала је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на групи Српски језик и књижевност. На ФИЛУМ-у је одбра-нила и мастер рад, из области Српска књижевност, посвећен дво-јици истакнутих српских песника раног романтизма, Сими Милути-новићу Сарајлији и Петру II Петровићу Његошу. Од 1995. године живи у Србији, у Рековцу.

Поезију воли „од када зна за себе“. Прве стихове написала је у четвртом разреду основне школе. Одрастала је уз поезију Јована Јовановића Змаја и Мирослава Антића. Узори у писању су јој Милош Црњански, Растко Петровић и Бранко Миљковић, а у њеним песмама видљиви су утицаји и Карла Густава Јунга и Сигмунда Фројда. Пише рефлексивну поезију. У својим песмама бави се метафизичким размишљањима и философским реминисценцијама. Интересују је у ве-ликој мери и философија, археологија и историја.

За себе би рекла да је мешавина једног суматраисте, Дон Кихота и Владимира и Естрагона. Подједнако воли све врсте уметности, иако јој је књижевност, наравно, на првом месту. Универзална дефиниција и њене поезије и живота била би: живот је уметност. До сада није објављивала своје песме.



МОЈЕ ЈЕ СВЕ

Моје је све,
И небо и земља,
И Нептун и Плутон,
Обим струка да им мерим
За карневалске хаљине,
Ако хоћу.

Моје је све,
Све и ништа.
И јуче и сутра,
И ја и ми,
Само жељу да замислим,
Као пред златном рибицом
(узгред, зашто баш она?),
У плаво је обучем
И исплетем јој плетеницу.

Ако хоћу, имам моћ
Пољубити жабу крастачу,
У поноћ,
А онда нестати без једне ципеле.

Ако хоћу, имам умеће
Свирати неки евергрин на гитари,
Јахати коња кроз ветар, у галопу
И рецитовати слободу,
Јер моје је све.

Моје, на дохват руке.
Бескраји ми ту, у углу ока.
Треба само да не трепнем
И све је то моје.

И месец коме је доста ноћног живота,
И бреза хвалисавка,
Све је то моје
И све сам то ја...
Ако усхтеднем.

И плакати и серенаде певати
Под прозором уснуле звезде,
И са скромношћу дворског пажа
Краљеве потказивати на пораз,
Могу, ја смем то!
Моје је све.

Ја имам много.
Ја имам све.
Ја сам тако богато сиромашна
Да чак и ветар трагове за мном брише, из наклоности.
Штапом просјака ја пецам ноћне шаране
На месечини.


ЈОШ ЈЕДНО ЋУТАЊЕ

Мислим да ћу данас престати да пишем.
Жао ми је поезије.

Много се данас малтретира папир,
И он се проституише,
Ваљда јер га је много.
Убију по једно биће да створе по један бели лик.

Мислила сам да бели лик опет створи једно биће.
И можда је заиста тако,
Али то није ни битно.

Поезију више нема ко да чује,
Јер је сви, како рекоше, певају.
А ако је не певају,
Онда је натпевавају критиком.
Све се чини осим оног што поезија жели.
И тако увек бива.
А тако је ваљда увек и било,
Као са историјом која рађа јагоде тамо где је угинуо цвет.

Гнушам се песништва
И певања,
И звања песника!
Само смишљамо имена и цртамо знакове,
Како личимо неизоставно на своје претке,
Само што ми немамо уметност.
Ни то није важно.
Ми можда нећемо ни бити преци.
Није више ни то важно.
Престајем!
Никада нисам имала права на избор,
Па ево и сад не протестујем,
Добровољно спуштам главу и перо,
Осрамоћене обоје.

Утростручићу бол која ће харати светом
Јер више неће постојати бездан за птице.
И сви ће језици само цвркутати
Свако на свом дијалекту.

Поезију ће сви писати.
Неће.
Неки ће се узјогунити.
Неки ће се опећи и утећи,
А неки ће се спалити на сопственом пепелу.
Јер тако гласи најлепша песма, изгледа,
Једина којој би можда неко још поверовао.

А неки, они најгори, остаће непомакнути,
Шта их се тиче апокалипса поезије...
Они нису ни песници, ни натпевници,
Никада нису ни запевали.
Све што су одувек знали јесте да 
Усхићено ћуте.

ПОНОЋ

Не буди се, једини сну!
Не дај да ми се јава руга
Гвозденим својим наковњем.

У мојој руци је дрво,
Али мач држим,
Не буди се!

Нова зора биће најгора.
Јутро у поноћи времена.
Пашћу у тај понор наредби
Као најпокорнији псић,
А можда режаћу на себе
И своје ћутање
Које ћу закопати 
У очима сневача,
Заспалог пре двадесет и четири године.

Не морам бити будна
Да бих видела сунце!

Лето ће проћи преко руку,
У лéту,
И никад се неће чути о једном бегу
Изведеном пре повратка.

Свануће, то поуздано знам,
Али не знам
Да ли и очи имају право на свануће.
То је неправда – одузети вид!

Сунце ће ткати оно што жели да произведе
И уплетаће у туђе уши милоснице,
Али то је сад тако далеко.
То је тако далеко.

А ја знам да не морам бити звезда
Да бих видела месец.

Дисаће руке заувек,
Чак и под овим покровом.

Не слути зато никада причу камена пред собом,
Јер може проговорити,
А ти онда шта ћеш
Са својим ћутањем?

Небо ће се једном смејати
Слатко свему овоме:
Како сам некад могла
Веровати у нечије присуство
На свету без иједног човека,
Где су сви мислили
Да камење ћути
И да очи жмуре.

Ипак, ја знам:
Неко је био ту.
И звезде су играле асоцијације са мном,
А у углу окна био је пролаз.

Сад, све и да сам желела рећи,
Ипак нећу.
Никада нисмо оно што мислимо.
Свет нас маскира лакрдијски,
Али ја са тим немам ништа.

Мир је она промаја
Коју шаљу звезде
Кроз рупу која не постоји,
Кроз простор овај овде,
Ту и сада.

Била сам тамо,
Најдивнији едену,
Апсурде мога јутра!

Зар поноћ не откуцава 
У сваком нашем погледу на клатно?

Док освит буде клатио два круга,
Једну линију ће исписати 
Лето које није дошло.

Не скривај се од Тајне,
Јер она је победник у скривању.
Само певај милоснице
И разбијај окна.

Није свету жао.
Мени је жао што смо свет,
Па о свету не можемо ништа знати.

Пало небо ће зато увек васкрснути,
Као из мочваре живот,
За тебе, за мене.
То су наши животи
Који устају,
А да ми само стојимо,
Мислећи да смо у нама.

Немој никада изговорити „јава“,
А да притом не мислиш „сан“!

Верујте, управо је поноћ,
Али мој мач је оштрији
За сваки год који одсањам.


СНОВИ О ЈЕДНОМ СНУ

Звери су ме у својој утроби нежно успавале.
Бројим до десет и већ сам будна.
Нисам уморна и није ми до сна,
Хоћу да милујем ту утробу која ме штити.

Не познајем ведрину, ни на једном лицу.
У моме оку је хиљаду светлости изумрло
Пркосећи мраку.
Немам више снагу ни да зажмурим.

Држим тако очи отворене у мраку
И видим:
Нови дан се рађа у утроби,
Али ја сам одједном рођена,
Сисајући мрак.

Као чедо једног тужног свитања
Кмечим и тражим своју звер
Да се угурам у њене чељусти
И понесем крчаге воде.