Грешио сам
Грешио
сам, Господе. Много сам јој бола нанео. Варао сам, Оче. Био сам млад, нисам
знао колико је жена нежна и крхка. Нисам препознавао искрене додире од нагона.
Све су ми биле исте, исто нашминкане, са истим фризурама, сјајним ноктима.
Носиле су све те високе потпетице и уске хаљине. Знам, није оправдање. Желео
сам ја, Оче, да у мору њих нађем једну различиту којој ћу се пред Тобом заклети
на верност и љубав, ваљда нисам био довољно упоран. Лагао сам, превише. Свакога
дана, некако механички те су лажи изговаране. Лагао да волим, лагао где сам и
са ким сам, лагао да се не опијам. Био сам горд, летео високо, мислио да знам
све. Срдио се, Господе, на најближе. Терао их од себе, повређивао. А само њу
једну си ми оставио на овом свету. Чак се и на њу љутио безброј пута. Знао сам
ја да није она крива за сиромаштво у ком сам одрастао, шта је друго и могла
поред њега. Нисам ценио њене проплакане ноћи и искидано срце. Нисам желео да
разумем недостатак образовања који су јој ускратили па се стидео њеног
присуства много пута, а не видех љубав у тим плавим, сјајним очима.
Заривао
сам, Оче, многе речи у њено срце као жилет, називајући је свакаквим именима
долазећи као младић припит дому. Кривио је што нисам као сви „нормални“ момци
дотакао земљу велеграда. Жудео сам за новцем, лаким девојкама, лепом одећом,
скупим колима, прескупим ситницама. Одбијао сам веру... Гурао је са врата собе
кад ми принесе кадионицу и тамјан. Ружно сам о Теби говорио кад Те спомене,
опрости ми. Викао сам на њу, чак и ударио пар пута. Не примећивах да понављам
очеве поступке. Упитала ме једном:
„Како
ћеш жену сутра поштовати, ако не поштујеш ону која ти је живот подарила?“
Оћутах
јој на то, пљунух на кућни праг и такав живот. Не видех у тим годинама шта
значи родитељска љубав, не схватих да се то не купује новцем, не схватих да ми
многи завиде на тој безграничној љубави и мајчиној пажњи. Био сам глув за
похвале које су јој упућиване, био сам слеп за њено мило лице, срећан осмех
када бих био присебан и трезан. Убио сам, Господе. Одлазећи од ње нисам видео
да сам је убио. Моја глад за новцем и лагоднијим животом није разумела њену
љубав и страх. Ја нисам разумео њене сузе на вратима капије када ме је молила
да не одлазим. Годинама се нисам јављао, ни пожелео да јој чујем глас.
Успео
сам у животу, живео у најлепшем делу града, имао добро плаћени посао, куповао
шта и где пожелим. На мајку ни помислио нисам. Како сам је заборавио ја, тако
су је полако заборавили сви. У немаштини и беди, одбијајући сваку помоћ и
храну, душу Ти је предала. Ја сам крив. А касно је – знам. Тек када
изгубиш видиш где си грешио. И сада видим да си добио анђела, да сам могао да
имам оно без чега ћу ти једног дана доћи. Не тражим опрост од тебе, већ од ње.
Мајко,
опрости што од мене љубав ниси осетила, што ти никада нисам био понос и снага,
опрости што сам се срдио и љутио на тебе, што никада под руку са тобом нисам
прошетао градом, опрости ми на свакој погрдној речи, опрости што си језера суза
због мене исплакала.
Мајко,
опрости што ти никада нисам рекао да те волим, нисам ти рекао да си увек била
дама, опрости ми што ти никада нисам ни кафу скувао, узимао последњи динар,
опрости што те нисам поштовао и што сам те заборавио.
Мајко,
опрости ми што ти живот нисам продужио, унуке и нову породицу подарио, опрости
што си увек са сузама о мени причала и сагињала главу кад ми име чујеш, што ти
осмех нисам опет вратио на лице, опрости ми што сам био као он, што те никад
нисам пољубио и рекао да сам без тебе заправо ништа.
| 
Кроз
сећање
Поново бука. Ево, сад ће и звук
разбијеног стакла о зид. Отварам врата и већ знам шта ћу видети чим се заврши
шетња од десет метара. Стојим на прагу и иста сцена као некада. Црнокоса,
уплакана, превише мршава прилика склупчана у ћошку, рукама обгрлила колена. Ни
јецање се не чује. Непомична на први поглед. Преко пута ње, за великим,
округлим столом седи он. Некада прелепе плаве очи, сада крваво црвене, велики подочњаци, језиком отеклим од алкохола
покушава да изговори све псовке које је људски род смислио. После сваке гађа о
зид било којом недужном посудом која се затекла на столу. Она ћути, тргне се
само када стаклићи почну да падају по њој. Увек исти разлози: мала или никаква
плата, хладна вечера, неопеглана кошуља, нека друга жена, превише јак алкохол.
Гледам и сада, поново просипа по
њој исте увреде, исте псовке, и даље страда нетакнута вечера како би глава
породице била задовољна. Попут уплашене срне подиже главу ка мени, свесна мог
присуства, очекујем да у очима видим страх, бес, тражење помоћ. У очима јој не видим ништа, ни жељу да све
прође, ни наду за спасом и животом, видим поглед који се полако гаси. Предаје
се. Она, која то никада није допуштала, она која ме увек у овим моментима
грлила и лагала да ће проћи, да је лош дан. Љубила ме крвавим и отеклим уснама
од његових удараца, слана од суза, и говорила да неће више никада, да се заклео
пред иконом, пред нама, да смо му светиња, да смо једне једине. Она, која је
умела да узврати, да казни, да воли и поштује кад и не треба, сада се гаси,
напушта све, препушта њему на милост и немилост. Гледам свој идол, свог хероја
како губи последњу битку, а ја стојим и не реагујем. Чујем његово шуштање,
сиктање као у змије, главни тужилац окривљује је за последње године живота, за
непружену љубав, за небригу и немар према њему, за сваки одлазак у кафану, за
препуштање сластима алкохола, за сваки одлазак другој жени која би га дочекала
увек раширених руку. Као и у детињству притрчавам јој са потоцима суза на лицу,
и поново ме дочекују крваве руке и усне. Моли, преклиње да не плачем, да
заборавим, исте речи свих ових година, али без оне наде као некада. У тражењу
бар зрна емоције у њеним очима, осећам стаклиће по рукама, не боли, не пече,
али ствара бес. Мајка као мајка, препознаје чак и кад лажеш а камоли не почетак
мржње. Док као на фронту, узвраћам истом мером чујем врисак:
“Не! Отац ти је!”
Који отац тако подиже дете? Какав
то отац растура породицу? Колико си отац ако ти твоје најрођеније није довољно
да будеш срећан? Како неког називати
оцем док сумња да сте му дете? Низ питања већ сложених у глави прекида њен
нежан додир, и поглед тек пробуђеног детета.
“Зашто нас дека не воли?”, упитала
ме својим танким гласом. Узимам је у наручје, љубим борећи се са сузама, лажем
је као мене што је мајка. Воли њу дека, само му је лош дан, изнервирао се на
послу па ће проћи, ми ћемо отићи ускоро
на једно лепо место где ће сви људи да нас воле.
“Молим те, немој код тате да ме
водиш, он увек
има лош дан.”
А ја је грлим, и обећавам као што је и мени много
пута. А онда плачем јер се плашим да ни она неће побећи од истог. Да ће плаћати
грехе које не треба, да је кажњена рођењем.
|
