КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Живимо у тешком времену, али није одувек било тако. Но, не заваравајмо се. Још Хесиод, који је живео пре око две хиљаде и седамсто година, у својим Пословима и Данима говори о пет цивилизацијских раздобља, о златном, сребрном, бронзаном добу, о добу хероја и гвозденом добу. Гвозденим, дакле најзаосталијим добом, назива доба у којем сам живи, иако у то време Хелада доживљава експанзију у виду колонизовања и истока и запада. Нисмо, дакле, јединствени по томе што сматрамо да живимо у најгорем времену до сада. Сви пре нас су своје време сматрали најгорим, те ми сада кукамо само по инерцији. Или можда и није тако.

У културолошком смислу, за разлику од многих народа Европе, ми у двадесет први век нисмо ушли постепено, лепо, достојанствено. Ми смо у овај век убачени, насилно, брутално, мимо своје воље. Пред нама су сервиране многе вредности које наш етнос не познаје, од стране етноса који није наш. Наређено нам је да будемо део оног дела света који не познајемо, коме никада нисмо припадали, ни географски, ни историјски, ни религијски, ни лингвистички, па самим тим ни етнички.

Историја познаје мноштво процеса сличних овом кроз који наш народ пролази сада. Током тих процеса, са европског континента нестало је мноштво народа који су правили исту грешку коју ми правимо сада – добровољно су покушали да се прилагоде. У нека давна времена, прилагођавање једног народа другом вршило се огњем и мачем и звало се освајање. Данас, када је Србија у питању, врши се (не искључиво) стриктим надзором културе и зове се промена свести и прихватање демократских вредности. Рат остаје последња опција која се примењује онда када покушај културног уништавања једне земље пропадне. Код нас, хвала Богу, за рат неће бити потребе.

А зашто код нас баш култура? Да ли је могуће да се једна земља најлакше може уништити уништавањем културе? Није ли лакше поново огњем и мачем? Та, без Руса 200 милиона, од Срба је пола камиона? На ова питања, на срећу, сама историја даје одговор. Преживели смо све покушаје, данас драге нам Византије, да нас уништи; преживели смо робовање под Турцима; преживели два светска рата и показали да ни један други начин није преостао.

Историјско памћење, историјска свест, сећање на велике људе, на велике догађаје, све до новијег времена и појаве телевизије, почива искључиво на писаној речи. Писана реч, поезија, лепа књижевност, у највећој мери је заслужна за одржавање националне свести сваког народа, па тако и нашег. Утицајем на писану реч, врши се утицај на целу нацију.

Пропадање савремене српске књижевности, очигледније је од било ког дугог пропадања којем је наша држава изложена. Али, запитаће се неко, како то знамо? Да ли у књижевности постоји неко мерило за квалитет исте? Да ли је неко одредио неку скалу којом бисмо могли измерити да ли је нека књижевност у успону или опадању? На срећу, егзактни показатељ стања у уметности никада неће ни бити потребан. Прави и једини показатељ јесте укус једног сасвим обичног читаоца. Опет на срећу, није потребна наука, нису потребни факултети и институције да би један обичан читалац знао да ли му се неко дело свиђа или не, и да ли му је блиско по вредностима, схватањима и души. То му је Богом дано. А о томе шта читаоци мисле о одређеном делу, у крајњем случају не морамо ни да их питамо. Довољно је ући у књижару и узети у руке дело неког савременог писца који важи за „Српског Борхеса“ или „Српског Маркеса“ или „Српског Набокова“ (за сваког светског писца ми имамо по неког нашег). На полеђини тог дела, обично се, по узору на америчке издаваче, налазе цитати разних критичара и интелектуалних величина, који су то дело нахвалили до небеса, те читалац стекне утисак да у рукама држи књигу која је толико добра да је он можда неће ни разумети како ваља. Али одмах испод полеђине, обично на последњем листу књиге, крије се један парадокс  ^^

који је тешко објаснити, ако се узму у обзир хвалоспеви са задње корице. Тај парадокс лежи у години издања и тиражу, на пример: година издања 2008, тираж 500 примерака, што читаоца упућује на то да се запита како се једно такво, антологијско дело, за више од осам година није могло продати у тричавих петсто примерака? Разумео би читалац да је у питању дело неког писца који тек што је ступио на књижевну сцену, али када је у питању „Српски Бертранд Расел“ или „Српски Солжењицин“, који је, по правилу, прву књигу објавио још и пре но што се родио, то је тешко схватљиво. Још ако је наш добри читалац пре уласка у књижару нешто појео, отварањем те, неизрециво добре књиге озбиљно ризикује да му припадне мука.

Зашто се данас такве књиге пишу, који је њихов циљ, ко их и из каквих побуда ставља у први план српске књижевне сцене, посебна је тема која заслужује мало више простора од једне реченице.

Али, од велике је важности то што ће тај исти читалац сутра, у разговору са својим пријатељем, уз кафицу, немарно и успутно рећи отприлике овако: „Јесу наши данашњи писци лоши, али, добро, шта да се ради. Какви су да су, наши су, ми немамо бољих“.

„Ми немамо бољих“, речи су које ће се попут најстрашније увреде зарити у срце свих младих писца који вапе да бар неко прочита њихова дела. Они за тиме вапе, не из жеље за самопромоцијом и експонирањем, не из жеље за наградама и славом, не од силе и беса и досаде, већ из жеље да сваком читаоцу који каже  „Ми немамо боље“, ставе до знања то није истина, да је то срамна лаж и да је, у неку руку, несвесно изговорена дискриминација. Такви млади писци, који знају шта пишу, који имају шта да кажу, који би без страха од некаквих имена и квазивеличина своје дело са поносом представили читалачкој јавности, радујући се тријумфу над шундом и трећеразредном књижевношћу, такви писци се строго држе по страни. Њима се улазак на њижевну сцену не допушта даље од којекаквих зборника радова, које, је л', баш свако чита, и који уопште нису намењени финансијском експлоатисању. Квалитетни писци који су путем конкурса дошли до своје прве књиге,  веома су ретки, али је ипак велико охрабрење што постоје. О њима, као и о онима који су сами објављивали своје књиге, о њиховом делу и искуствима ће бити речи у неком од наредних бројева.

А за све оне који имају шта да кажу, а за то немају могућности,  књижевни часописи који акценат стављају на сарадњу са младима су од суштинске важности, јер младим и квалитетним писцима пружају шансу да своја дела представе широкој читалачкој јавности. Таквих часописа, који се међу осталима истичу несумњивим квалитетом и великом озбиљношћу има јако мало, али се глас младих у њима чује далеко, даље но у свим осталим књижевним гласилима заједно из једног простог разлога: ти часописи су некомерцијалног, непрофитабилног карактера, у којима се младим људима приступа као уметницима, а не као муштеријама. Но, отворено је питање колико су млади аутори свесни шансе која им се указује. Многи несумњиво јесу, што се може прочитати у часописима. Али, нажалост, многи и нису, те је отворено питање да ли су свесни тренутног стања српске књижевности и да ли им то стање одговара. Право на лепу писану реч, младима је данас ускраћено. Ко жели то право, мораће се борити за њега.