КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Нашла сам те, јер си ме тражио на местима где сам те тражила. Ноћи сам бојила у плаво и подрезивала данима крила, да не журе погрешнима у сусрет, и нашла сам те, јер сам се одазивала еху, кад си ме дозивао да кренем, да не стајем, да утрчим ти у срце, да рукама голим загрлим сунце, да љубав у недра ставим… Нашла сам те да бих те волела, да с тобом  љубав славим.

У дану, када смо постали Ми, где сам ја ти и где си ти ја, осванули су пред нама пропланци, којима ишли нисмо. Пођимо њима, љубави моја, са узајамном пажњом, јер свет је онакав каквим га видимо, докле смо живи, а ти си Ти моје душе, коју сам тражио, коју волим...

***

И Ти си Ја, мога ја, баченог у таму иза мене, кад био ниси. Светлост си светлости онога што је, и моје и твоје љубави, наше, досад неоткривене. Осванули су дани пред нама, и пођимо им у сусрет, радости моја, држећи се за руку, сада, за свагда и увек…

▼▲

 Ноћас си вриснуо неко име.
Није било моје.
Ветру се учинило,
да сам ја шапнула твоје.
Скупљала сам и неке
по коси расуте пољупце,
магличасте и нестварне –
њима запалих звезду
и пружих ти је.
Ниси је узео, ниси разумео…
Нехајни пољубац
остао ми је на длану
као детињи осмех
међу сенкама
разливеним у мојим венама…
После...
Украдох ти ову песму
и то је моја песма.
Само моја!
Знам да је твоја
и само твоја,
али је посветих себи.

***

Како ми можеш украсти ма шта када је све што сам ја твоје. Моје је само твоје име, у бунцањима, у шапатима Волим те! – посланим низ ветар теби. Прекрила си ми све мисли, и не одлазиш из њих, мада се понекад правим да те не видим. Чак ни не знам да ли си радост, или си мука у болу уздаха за тобом. И идем тако путем, шутирајући каменчиће, а дани су нехајно лепи, и ти си у њима. Знам да се играш, и кријеш, да бих те тражио, иза  брегова, у песмама твојим… И не знам…  Да ли ја сањам љубав или то љубав сања мене?

А песму твоју, ако је моја, нећу ти дати – са њом ћу писати своју, да бих је теби дао.