Милошу Марковићу, Синајиту, који ми је, без стида и мржње према било ком, све признао, посвећујем ову авантуристичку хронику, писану целом, десном шаком.
Домовино, не треба ми више твоје име. Домовино, хајде да сведемо рачуне, ти и ја: узми све што си ми дала, на првом месту име, које ти враћам, па ме ослободи своје судбине и свог мрака! Јер, домовино, против тебе сам, стога што си, ти, огромна и без срца, а ја безначајан и пороцима начет, штетан у теби, која си велика, румена јабука! Домовино, проклетство моје, јабуко, пусти црва, да изађе из тебе, а ти расти и крупњај, буди највећа и најлепша међу јабукама…Судбина, кажеш. Јесте, судбина, али свињска! Прво волиш домовину, бориш се за њу, крвариш и поносиш се тим. Домовина те, вољена, одбаци, и ти се нађеш, сав у ранама и сузама, на нечијем буњишту. Домовино, једина, не дај да ти пљују сина! зацвилиш. Ниоткуд помоћи. Мрак и сове! Онда те и с тог сметлишта, ружним речима и псима, отерају, као што су мене, пре двадесет и кусур година. Све више тугујеш за родним крајем, за црквама и гробљима, за песмама на свом језику. Не знаш никад, у туђини, где је исток а где запад, па тумараш, идеш за људима које ни по чему не можеш волети, посебно не зато што знају стране света, што имају свој правац, дом и крст негде у њему.Покушаваш домовини, изнемогао и у крпама, да помогнеш. Не тако, сиротице! поручујеш јој: Не тако, већ овако, осрамоћена моја сестро! Домовина, будући велика и без срца, свака, па и наша, то и не чује, не види. Брига њу, што ти се боре плету око очију, што те покривају плесан и рђа, што се савијаш и смањујеш, као ово ја. Домовино, бездушна и незасита курво! крикнеш једне ноћи, па станеш ковати освету. Пробудиш се, промрзао, гладан и жедан, убица, крвопија, емигрантски сатрап! Спалити, дакле, оно једино што ти је, после свих бродолома остало, очеву земљу!Шаком угушити сопствено, намучено срце! Насрнути на туђе животе, на своју бедну, од напуштености и чежње излуделу главу!
Из Говора Матије Бећковића,
на комеморативном скупу у Француској 7,
поводом Булатовићеве смрти
1. априла 1991. године
Кажу да срце памти. Оно што човек преживи у срцу се бележи и
слаже и кад се чини да је све пребродио опруга се опушта и срце
експлодира. А срце Миодрага Булатовића је толико препатило и запамтило да
је чудо како се није одавно препунило. Булатовић је писац који нема
претеча и учитеља, али има настављача и ученика. Писац који је за све имао
своју реч. Родио се и умро у Црној Гори, али у њој није могао ни живети ни
опстати. Биле су
|
му тесне и веће средине. Био је уочљив и у највећим
метрополама. Нигде није био, а да је остао незапажен. Издвојен
већ рођењем: ликом и начином живота и погледом на
свет, никако није знао где да смести ни њега ни његово дело. У српску
књижевност стигао је блед и изгладнео из србијанских
сиротињских избегличких домова, у прогорелом војничком шињелу. У
време које је објавило да више нема просјака и божјака, отпадника
и умопоманика, кад се веровало да су се сви ђаволи подавили у запечаћеној
боци, двадесетпетогодишњи Булатовић се огласио
књигом Ђаволи долазе. Кад је званична
крилатица била: „Човек како то гордо звучи“ Булатовић је на
почетку свога првенца цитирао Књигу о Јову: „Шта је човјек да га цијениш и
да мариш за њ“. Кад је све било прописано и уметрено написао је да „без
претеривања нема песништва“. У земљи митова и забрана, затворених и непроветрених
глава ово сироче је иза сваког табуа стављало запету и отпочело спрдњу са
целим светом. Тамо где је рат највећа светиња за њега је било највеће
ругло оличено у каплару који је уместо иконе ставио шињел и крстио се
према њему. У повестима овог писца често се спомињу сузе. Сам је гледао на
свет кроз сузе својих ликова, али нико није видео сузу у оку овог гоњеника
који није важио за јунака. Усамљеник кога није држало место,
издвојеник који је свакоме пружао руку, искушеник коме је негирано све осим
књижевног дара. Из пакла у коме је живео певала је његова лака реченица,
бистра као срма.
Миодраг
Булатовић је наш први књижевни дисидент и гастарбајтер. А шта у нашем
свету значи бити непослушник може се закључити и из порекла једне речи
коју често срећемо у говорном језику Булатовићевог родног краја. То је
реч лутор. Лутор је скитница и пробисвет, а изведена је од имена Лутер.
Тако је и у нашем забити доспео Лутер да његовим именом зову сеоске
сакалуде… ![](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="15" height="15"><rect fill-opacity="0"/></svg>)
О ПИСЦУ
Миодраг Булатовић
Рођен у Оклади код Бијелог Поља 20. фебруара 1930.
године. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950.
године, а на Беога-дском универзитету је студирао психо-логију и књижевност.
Неко време је радио као новинар.
Миодраг Булатовић био је романо-писац и драматичар,
склон мрачним, демонским визијама. Био је један од најпознатијих писаца модерне
српске књижевности. Његова слика света је морбидна, а ликови су карневалски,
истовремено гротескни и трагични. Дела овог писца су страни критичари стављали
у раван са делима Ђованија Бокача, Франсоа Раблеа и Мигела де Сервантеса.
Написао је десетак романа, али са укупно четрдесет
осам домаћих и осамдесет два инострана издања. За роман Људи са четири прста
добио је Нинову награду 1975. године.
Умро је 15. марта 1991. године у Игалу.
|
