http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                10 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Путопис | Миљан Кујача
Одломци недовршеног путописа Oхридом




...Ко год стигне овамо опијен веселошћу узбуђеног посјетиоца, налетјеће на мало сјете и меланхолије што је немогуће избјећи дуж кривудавих улица града и поред језера, а ко дође тужан и потиштен, пронаћи ће зрнце благе радости, драгоцјено и ријетко као охридски бисер. Можда је тако стога што лијепе тренутке свако као залог за успомене са собом понесе, док су бриге и прећуткиване мисли језерским плавим ушима шапутане да их они у дубинама сакрију. Ко је овдје неко питање поставио, било наглас или бојажљиво у себи, није без одговора могао остати...

 

***

Јасно видљиве, примјетне са сваког мјеста на овом благословљеном рту, избијају ћутке и нестају још тише, понављајући ритуал докле год по води има сунца и мјесечевих зрака, сјајне, блиставе свјетиљке као несагледивом љепотом очаране очи. Свjетлуцају у плићаку, над каменитим дном одакле опрезно провирују овећи комади истрошене стијене, испресијецане узаним каналићима, подно стрмог одсјека на чијем тјемену трава на вјетру трепери. Оне не признају латинску сентенцу о златној средини. Задовољство им је да путују од једне крајности ка другој, да заводе оне што на обали чекају долазак обећаног брода, или да подстакну оне што су на пучини да слиједе пламен неугаслих фењера, не посуставши због тренутка слабости што би их по обали просуо... У супротном постају очајем преливени бродоломници што чекају на долазак брода који је давно у далекој луци сидро спустио. Зато су ове искрице видљиве још једино даље од обале, тамо гдје дубина језера скоро триста метара досеже.

На које било мјесто да допутује човјек, неопходно је да претходно упозна свете истине с којима се цијели тај крај у прошлости суочио. Сав простор Охридског језера, сабијен обручем 88 km дуге обале, вапи да његова прича не буде попут паучине разасута у ваздуху већ да пронађе мјесто у нечијој ријечи. Нема ништа снажније нити врједније од живе људске ријечи што легенде претаче у врсних антологија достојна казивања... 

Ријетки ће назријети да ови неправилни колутови што са средине језера према обалама путују нису рођаци дивљим таласима из недогледних пространстава сланих вода свијета, него видан одраз залуталог уздаха, посљедњег издисаја с којим је душа из плућа излетјела, с лакоћом се одвојивши од тијела у којем никад смираја нашла није.

...Да само језеро није попримило од неба које се у њему огледа ову плаву боју што хипнотише, већ отуда што је ојађена душа, док је у тамници туцала камен, изгубила огањ несмирених осјећања који јој дотле у души тињаше, те јој око изразиту азурно плаву боју задобило – боју ока утамниченог мученика. Она се усула у очнe јабучицe као што је много година прије дубоку котлину испунила вода и у води језера остала да до данашњих дана живи. Из масива жалости и горчине издвојило се нешто од неизмјерне туге и чежњивости за човјеком. Језерска плавет изврсна је представа којом се настоји кобност помрчине сакрити. Игра се драма без наслова, без утврђеног сценарија, у амфитеатру околних узвисина, а под рефлектором јединог сунца.

...Потом, да је то велико удубљење што сеже пар стотина метара испод наших стопала, дубока јама, можда она у чемерној епохи опјевана јама Ковачићева, пријашњи дом крупном оку које ратно безумље ископа, незнаном као што је сијасет хероја са животног беспућа... рупа у коју је изможден путник искашљао нешто сукрвице, попут изнуреног војника при повлачењу што оружје из руку испушта...

...Да је кржљаво растиње за које би се рекло да муку мучи док у грчу пружа своје гранчице ка сунцу што га жива спаљује, потргани праменови косе дјевојачке што је даноноћно ридала за погинулим вјереником којем нема повратка домовини нити хумке на туђинској земљи... Или је пак састругано паперје са дјечачког лица који у петнаестој мисли да је одрастао па узима бритву покојног ђеда да би се, сав важан и свечан, по први пут у животу обријао... А рука којом је горњу усну сапуњао изгубила се на Колубари, или на југу куда се у зиму смрзнутих крила отетураше српски птићи, код Солуна гдје се с одјецима махнитих топова судараше кликтаји слободи, гдје се гвожђе у срце залијетало али га није успјело распршити... Или је то коса с тјемена искушеника који није животним страстима обузет и који не тражи друго до унутрашњи мир којег све мање у васиони има. Можда туда бесциљно лутају, као олујом почупане влати јечма, пострижене власи тог на ћутање зареченог калуђера, вјетром разнесене, по бреговима разбацане као убога сирочад од свијета напуштена. 

Најпослије, и оне бљештаве искре, неуморне пливачице што гњуре у језеру па израњају у још већем сјају, нису друго до остатак заноса једне миле душе чије живљење постаде несрећна приповијест. Она од живота није узимала ништа а давала му је све што би стицала и добијала. Живјела је за друге док није скончала као вјечити дужник ономe ко јој највећа радост бјеше. Ње нема јер се жртвовала да би другима било боље. Покидала је модре жиле на мршавим рукама и пустила сву крв да се у језеро преточи. Жар из опржене блиједе шаке сручила је у воду, а у грудима је преостао да зјапи понор гдје је живо тукло ишчупано ^^

срце. Оно се преобразило у избраздан јалов камен, стуцан пред квргавим тијелом импресивног рта чији одраз у касно послијеподне титра по језерској води. Осјен скамењеног срчаног мишића имитира некадашње струјање вреле крви кроз ходнике крвних судова. Трепери као драга успомена у ризници заборављених сјећања чију капију валови настоје да пробију. 

Вода се залијеће и нагриза је са сваке стране. Опсједају валови укочено срце, желе да раздјевиче тајну камене грбине. Не вјерују, плаховити и силни, да је крв несметано текла коморама гдје сада хоће владавину да спроведу. Прескачу је, обилазе, цијелу је поклопе кад се невријеме над језером наднесе, па остане да вири тек мала избочина што се у сивилу замућене воде и облака над њом као мраморни стећак сјаји.

Ако на једној од овдашњих шљунковитих плажа налетите на шкољку, прислоните је на ухо и чућете сопствену крв како шуми попут мора усљед буриног бијеса. Срцу вашем биће пријатно што и даље уједначено куца, но ипак сажаљиво у правцу неба погледајте, јер испод стијена и укопаног јерејевог тијела подно средњовјековне цркве, све наше тајне и гријехе ћути једно срце, закржљало и стврднуто, и распући ће се тек онда кад и посљедњи човјеков гријех буде окајало.

Зар се свјетски бол и тјескоба духа могу мјерити са патњом каква пали утробу једног човјека? Негда давно, у највеће дубине мора потонули градови с низом обелиска и велелепних палата, будним оком Океана миленијумима чувани, могу ли се мјерити са једним каменчићем што на дну Охридског језера спава? И толике љепоте шпанских плажа и грчких обала, зар су упоредиве са хоризонтом који се према албанским странама у предвечерје осликава? Ако је онај бескрај слане воде на Земљи, распршен по далеким пучинама, створен од суза миријада нараштаја људи и титана, онда је ово језеро кап што је из Божијег ока пала онда када се због човјека Он први пут расплакао.

 

***

...Цијелим језером господари тама. Рутама којима се крећу чамци ноћу је просуто мастило, а барке разгледају по хартији од језера гдје би исписали имена својих пожуда што их нагоне на сталну кретњу. У даљини мрк талас пажљиво одиже и спушта оштре палубе успаваних барки. Сањиве главе путника, уморне али разбуђене дашком вјетра бескућника, замишљају каквих загонетки има четврт километра испод њиховог пловила, гдје обитава скривени свијет језерског огледала по којем звијезде роне и свјетиљке са спрудова плутају, гдје сновиђењима човјековим нема граница. Све је достижно, ухватљиво и могућно на тој несталној површини што се раздваја испред кљуна споре лађе. Сваки путник је увјерен да га она носи баш на оно мјесто куда се одавно премишљао да пође... А кроз пола сата ће упловити у оно исто лијепо охридско пристаниште из којег се са копна отиснуо. До поноћи ће узбуђене ноге, које до тада клецаше између воде и небеса, ступити на излокан док. Увидјеће да се под њим више не гиба вода и да се ништа неће покренути док се стопала сама не сретну с врелином градског бетона. Како барка својим боком тупо удари о док гдје бива усидрена, тако човјек, враћен чврстом тлу, удари челом о стварност. Намјесто пљускања валова о бокове пловила, чуће се ударци клатна о бакрена звона с високих торњева црквених. У глави доскорашњег путника забрујаће обала, а шум валова наставиће да дремљиве барке проноси пучином. Недосањаним сном у мислима прошетамо и буде нам као да смо истински, па и најскривенијим чулом, чар жељеног живота осјетили. И будемо нарочито расположени, попут пера лаки, као облак којег сунце стријелама среће пробада. Невин осмијех лице нам кити све док оно разбуђене свијести не примијети кад невидљива суза низ бразгав образ склизне и изгуби се ондје гдје смо душу своју згажену пронашли.

    Већ је добрано освјежило кад звијезде почеше одозго по нама сипати разбијене леденице са њихових трепавица. Нешто у малој ували близу плићака једнако свјетлуцаше. Примакох се да примирим знатижељу. Тамо је језеро избацило било беживотно тијело мале рибе. Гледајући сасушену кожу и изгрижена пераја прилијепљена за мокро камење, запитао сам се да ли свако заврши као она, риба избачена из станишта гдје је требало да јој буде гроб, издана од стране живота од којег, за вјеровати је, очекиваше много... 

 




Бродићи на Охридском језеру - Глозић Милан