http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                13 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Роман у наставцима | Ђуро Маричић
Крајишка трилогија - Дјечак са сунчаних брда



13. ПОВАМПИРЕНЕ УСТАШЕ   

 

У понедјељак, у рано јутро, Петар Савић, када се враћао из Ријеке, из млина, сусрете Дмитра Вукомановића. Старац је запртио полупразну торбу и пошао на плац у Босанску Крупу.

–  Куда чика Дмитре?

– Идем отићи мало на плац у Крупу, можда нађем нешто да купим.

– Дмитре, наступила су гадна времена. Свијет се изопачио, било би паметније да се вратиш, догађа се свашта – покушао је Петар уразумити старца. – Говори се о некаквом логору у Дому културе којег је формирао онај наш учитељ Хусеин Муратбеговић, кажу да у њему убијају људе. Хапсе Србе! Кога су стрпали у Дом никада није изашао из њега.

– Петре, ко би нешто нажао учинио старом човјеку? Нисам ни ја ником ништа ружно урадио, никог нисам с мржњом погледао. – Није се Дмитра дало увјерити.

Никада се Дмитар није вратио својој кући, не зна се да ли је страдао у Великом Дубовику или у Крупој. Срби су почели нестајати, ко оде у Крупу не враћа се.

У петак у Савића кућу, с пушком у руци бану Мујица Бегић, усташа из Великог Дубовика. Раскопчане блузе, под утицајем алкохола без којег није могао ни у џамију, низак растом, бахато је ушао у кућу у којој није било никог него Даница и Драган. Мујица је ушао као да се већ одомаћио по српским кућама, постало му је природно да претура по њима.

– Гдје држите шеницу? – упита он Даницу.

– На тавану, ђе би је држали!?

– На тавану? Ајмо виђети колко имате! – слинав од пића поче се он успињати уз басамаке. Пазио је да се не спотакне.

Даница пође за њим. Остаде на степеницама, гледала је шта он ради на полупразном тавану, освијетљеном само малим прозорчићем који гледа према цести с другу страну Ријеке, у брдо Метла.

– Ђе је преостала шеница, мајку вам влашку?

– Ђе би била, појеле је врућине.

– Врућине? Сакрили сте ви њу, влашки гадови!

Даница уздрхта при помисли да је Милан пред само пола сата однио  врећу пшенице у шуму, у Прогон. Не да се Мујица преварити, зна он  да су све фамилије посакривале жито. А зашто да га и не сакрију? Турска држава, каже Туре. Па нека јој онда Турци дају жито кад је њихова.

– Ђе је шеница, мајку ти влашку? – зграби Мујица Даницу за кошуљу на прсима.

– Себи руке, Турчине! – истрже се Даница.

– Шта себи руке, мајку ти курву. Сад те могу убити а да ником не одговарам.

Драган је гледао шта се догађа, није поглед скидао с Мујице, бојао се његове пушке и зле нарави. Мујица није више могао издржати тај упитни дјечји поглед, нешто се преломи у њему и он напусти кућу мрмљајући псовке.

Потјера ће услиједити неколико дана касније. Петар од тада није смио ноћити код своје куће. Из дана у дан тражили су га жандари. Нико није знао како је име убици коцкара, нису познавали ни Петра Савића, али су многи знали за коња. Таквих коња није било, осим Лисана, на подручју среза Босанска Крупа. Лако су установили ко је његов власник.

Петар се једно вријеме сакривао у Мркаљима код тетке Марије Половине. Милоша нико није тражио, он је ћутао, ником ништа није говорио шта се десило. Изгубили су наду да ће наћи Петра па се он осмјелио, почео је ноћивати код куће, обрађивати њиве.

Ноћу су усташе из Великог Дубовика шенлучиле по хашанској цести. Пијани, трком су гонили коњске запреге, веселили се, дозивали виђеније Србе, изазивали их.

– О, Петре Савићу, кожу ћемо ти одерати! – чуо се из мрака непознат глас. Тијесто таме су сјекли повици мушких гласова и вриска разуларених жена. Точкови кола су поскакивали по калдрми, ландрлали. Испод коњских потковица сијевале су искре. Понекад би из побјешњелих кола прснуо пуцањ из пушке према некој од српских кућа.

Мушкарци су се искупили  испред Савићевих кућа, на ледини испод кленића. Забринути ршумом и пријетњама, питали су се шта предузети.

– Могли би срушити у Ријеци стабло преко цесте, када се зауставе, оспемо их камењем и отмемо  им пушке – предложио је Петар Савић.

– Што можеш друго чути од будале него лудост – јави се припит Урош Будимир – хоћеш ли да неко главу изгуби.

– Овако чекајући нећемо их сачувати – отрпи Петар увреду. Нико не рече ни ријечи.

– О Уроше Будимиру, твоју главу ћемо на колац набити – добацио је неко из усташких кола.

– Види, и ја сам им на мети. Што сам им ја учинио? – лецну се Урош.

– Ударила им лудост у главе – рече Јово Будимир. Нико им се није замјерио, а пале српске куће, отимају, пљачкају, убијају – пијани су!

– Нешто ће се морати предузети – јави се поново Петар – овако се даље не може.

– Јуче су палили куће по Средњем Дубовику – сутра ће у Хашанима – рече као за себе Исо Сучевић – моја је најближе цести, прва ће изгорјети.

Дјечак Драган Савић се пришуњао близу мушкараца, стао уз кленић и слушао њихов разговор. Постало му је јасно да је дошло зло вријеме.

 

14. УСТАНАК

 

Петар Савић је заложио ковачку ватру у љетњем дијелу куће, добро му је дошао угљен којег је прољетос палио, да га има за сваки случај. Ковач, комшија, Исо Сучевић када неком кује поткове, или некакав други потребан предмет, тражи да му се донесе угљен, он нема времена да га пали, заузет је ковачким пословима. Сада је још више заокупљен ковањем копаља и другог хладног оружја. У селу је мало ковача, много људи долази Иси, спремају се људи за обрачун с усташама.

Заложио је Петар ватру, одлучио је да ће сам исковати копље, Исо је сада преоптерећен, многима требају копља. Гледао је пажљиво како то Исо ради, загледао је боју жељеза, оцјењивао када је оно довољно усијано за ковање. Учио је занат гледањем.  ^^

Сада је наложио ватру, у средину ставио комад жељезне шине, нагрнуо на њега угљевље, новинама распирује огањ. Посматра како жељезо постаје црвено, а затим почиње добијати жуту боју.

Клијештима је извадио шину из ватре, донио је на наковањ и почео тешким чекићем да је обрађује. Окреће шину и дотјерује њезин изглед, она све више поприма облик који он жели да јој да. Жељезо је изгубило сјај потребан за ковање, он га враћа назад у ватру и чека да се загрије.

На вратима стоји његов најстарији синчић и са занимањем гледа како отац први пут кује. Никада до сада то није радио. Отац сав предан послу, којег први пут ради, не види ништа око себе, само у шиљат усијан  врх копља пиљи. Дотјерује врх да буде чим оштрији, треба му то једино оружје, оно је убојитије од МГ пиштољчића. Дојадио му је усташки зулум, убијање невиних људи, отимање жита, сталне пријетње, бјежање. Више се не бјежи! Осјећа да му је зид иза леђа. Шкрипи зубима, спреман је и он да убије прије него буде убијен.  

Сви остали укућани су на пољским пословима, само Даница чува стражу да усташе не налете. Петар осјећа и зна да се устанак припрема, ићи ће и он с копљем у рукама, не да да му иду браћа, они су наивни, не знаду се они чувати. Биће за њих других послова. Иде и он на Велики Дубовик! Дојадило му је то усташко гнијездо из којег сваки дан као осеви из осињака излијећу злотвори и пале људима куће.

Прошлу ноћ су одвезли у Кућерину сву грађу Савићевих, припремљену за Симину кућу, чију су изградњу започели. Тамо су у тој долини дубоко увученој у брдо Метлу, подигли надстрешницу, за сваки случај, да жене и дјеца имају кров над главом. За ту долину не знају усташе, не знају чак ни многи становници засеока Ријека. Увече се све жене и дјеца из Ријеке нађоше у Кућерини. Формиран је мали логор за оне које треба чувати. Нико не зна шта може донијети устанак, не зна се ни колико ће слабо наоружаних људи кренути у битку, могу се усташе одбранити и кренути у осветнички напад, попалити и хашанске куће, поклати жене, дјецу и старце, оне који не могу бјежати. 

Стараца додуше и нема, најстарији Дмитар Вукомановић већ је заглавио у Босанској Крупи, остали су већ помрли, овдје, у Подгрмечу, ријетко ко да доживи дубљу старост.

У сред ноћи наднесоше се тешки црни облаци над Хашане. Са врх Метле, одакле ли, чуо се добро познати глас Јове Богуновића – Јапана:

– Еј, Петре Савићу, устанак! Идемо на Дубовик!

Зашто Јапан зове баш тату, питао се Драган Савић, зашто не зове никог од Будимирових, Сучевића, Вукомановића? Зар они не иду на устанак, шта је с њима? Дјечак није могао одговорити на та питања, није видио да ли су ти мушкарци овдје у логору или су негдје друго, мрак је био као у поклопљеном лонцу. Није могао установити ни чије су све породице присутне у логору. Многе он у Ријеци још  не познаје.

Тмурни дебели сочни облаци су се нагомилали, ни најслабије свјетло звијезда ни од куда није се могло пробити кроз њих. Уз то, висока стабла стољетних храстова су наткриљивала надстрешницу подигнуту на брзину, свјетло као да је било нестало у цјелости и за сва времена. Одједном као да се небо отворило, без муња и громова сручио се пролом облака. Киша, какву је мало ко памтио, излила се на жедну земљу. Зачас се показало како је надстрешница лоше направљена, цурило је између дасака.

 Пробуђено процурилом водом заплака, у повојима, тек који мјесец дана старо дијете Зорке Вукомановић, Михајлове жене.

– Дави га, сунце му крваво! – повика глас одраслог мушкарца.

Зорка стави дјетету руку на уста, плач нагло умуче.

Драган Савић је био почео тонути у сан. Пробуди га глас тог мушкарца. И одрасли се скривају овдје умјесто да иду на устанак, помисли он. Није могао установити ко би то могао бити. Мало, онако бунован, још је у полусну размишљао о храбрима и кукавицама. Био је поносан на оца који је отишао на устанак много прије него што га је Јово Богуновић позвао. Ниједног часа није помишљао да би отац могао погинути. Убрзо, иако су га росиле ситне капи кише, које су се прокрадале између слабо сложених дасака, Драган је заспао. Пробудио се ујутро када је мајка одлучила да иде кући нахранити свиње. Он је одлучио да иде с њом, узалуд га је она покушавала оставити ту у скровишту, није могла сломити његову тврдоглавост.

Још се ништа није знало шта се догодило у Турском Дубовику. Било је рано јутро, облаци су одјездили негдје преко хашанских брда, тамо на сјевер, преко Сане, према Козари, за коју Драган Савић није чуо ни да постоји. Тамо, на западу, према Босанској Крупи, преко Шита, види се црвенило од многобројних пожара, горјеле су нечије куће, није се знало да ли муслиманске или српске.

Даница и Драган дођоше кући. Свиње су дивљале, тражиле су храну. Даница оде да их нахрани.

Ускоро се на тратини, испред кућа Савићевих, окупило неколико жена из комшилука, Смиља и Милка Сучевић, Марија, Јела и Милка Будимир, жене које су дошле нахранити свиње, међу њима је био од мушкараца само Јово Будимир. Драган Савић се придружио тој скупини која нагађа шта се ноћас догодило у Дубовику. Нико ништа поуздано није знао, нису знали ни чије су куће изгорјеле.

Управо је наступило дјелимично помрачење сунца. Тамо, на истоку, изнад Козина, окрњен је један дио сунца. Драган ништа о помрачењу није знао, а чини се да су и овдје присутни знали колико и он. Забринут, престрашени Јово Будимир дао се у гатање:

      – Помрачење сунца – пропаст Срба, помрачење мјесеца – пропаст Турака!

Драгану се те ријечи као ножем урезаше у памћење. Видио је Јовино уплашено лице, ништа на њему од оне очеве одлучности, све је на њему било оно што је налазио и код Јовине дјеце, Николе, Пере…плашљивост и кукавичлук, оно што се Драгану најмање свиђало, ништа мушког, спремног да се бори. Јово и његова дјеца су умирали унапријед, меки, меки као тијесто којег можеш мијесити како желиш, препуштају се судбини, очекују само милост.