КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

 

Борба форме и суштине Бранка Миљковића

 

У савременој српској поезији која обухвата период прошлог и овог века један од најзначајнијих, најутицајнијих на потоње генерације песника и свакако један од најмодернијих је Бранко Миљковић. Његова поезија је сукоб старог и новог, дионизијског и аполонијског. Он се у савременој српској поезији јавио збирком песама Узалуд је будим  (1957) и повео је новим, оригиналним стазама. Песничку књигу Смрћу против смрти (1959) објавио је са младим црногорским песником Бранимиром Шћепановићем (Шћепановић се 1966. утопио у Охридском језеру). Године 1960. из штампе су изашле две књиге – Порекло наде и Ватра и ништа. Исте године је разочаран напустио Београд и отишао у Загреб с намером да тамо живи. Наредне 1961. године објавио је избор песама Крв која светли а затим се, у тренуцима разочарања, одрекао свих књига које је објавио.

Песник раскошних визија, Бранко Миљковић је сматрао да поезија настаје из „ватре ума“ и певајући о трагичном страдању Ивана Горана Ковачића, у ствари је опевао властиту смрт, одредивши јој место, начин и време:

Ноћ сувише велика за моје звездано чело

у неким шумама црним непознатим

И дрво је рекло Јутро моје бело

име ти своје остављам кад не могу да се вратим.

Поезија Бранка Миљковића је због густе метафоричности, симболике и присуства филозофских учења доживљавана као херметична, нарцисоидна творевина. Ипак се у њој открива, у новом језичком руху, присуство наслеђа или традиције, националне и европске. По насловима песама и песничким ситуацијама које развија, препознаје се траг народне поезије (Гојковица, Болани Дојчин, Слуга Милутин, Тамни вилајет, Равијојла, Додоле, Расковник), затим елементи преузети из грчке митологије (Феникс, Триптихон за Еуридику, Орфеј у подземљу). Значајан је утицај, на мисаоном плану, Хераклита и његове филозофије о вечном трајању и нестајању, од кога преузима праелементе за настанак овога света (земља, ваздух, вода, ватра) за које везује живот и смрт, светло и таму, дан и ноћ. Поред ових праелемената, на којима гради своју дијалектику света и стварања, Бранко Миљковић у поље песме уводи и песничке суштине, неке од реалија овога света као што су: биље, корен, цвет, мирис, камен, птица, пламен, пепео, понор, висине, празнина и заборав.

Бранко Миљковић је са 27 година живота много тога започео, али много је и остварио. Остварио је довољно тога да уђе у историју српске књижевности као „принц поезије“. Прикључио се плејади наших рано преминулих песника, а можда је могао још много да напише, да уради. „Сагорео је брзо, у сангвиничној сталној напетости која је узела фатални обрт, у великом, опасном пламену своје контемплативне и песничке страсти, посвећен без остатка загонетном чвору који сплиће основна питања живота и разлога да се живи, смрти и муклих дозива ноћи, бића и небића. Да поезија за њега није била само средство израза већ и начин живљења, судбоносна обавеза, да су изговорене речи имале тежину стварних догађаја, доказао је чином без опозива.“

У периоду од 1951. до 1961. године овај млади песник је упркос кратком веку створио књижевно дело које задивљује снагом и упечатљивошћу. Песник - критичар је настојао да у свом делу превазиђе дотадашња стваралачка ограничења и прошири стваралачке хоризонте. Полазећи од малобројних естетских узора (од хеленске естетике до данас) он је сву своју креативну енергију усмерио на „три сродна идеограма – реч, песма и поезија, који мултипликовано међусобно кореспондирају и у којима се крију неки од општеважећих принципа не само стварања уметничких дела него и стварања света.“

Бранко Миљковић је писао поезију дубоке противречности, ускомешаних осећања, кобног неспокоја и чудних расположења. Његова поезија је усијана до експлозије, разуђена у стварању еруптивне поетске личности његове. Нема никакве сумње да је изузетан песник. То тврде многи критичари, проучаваоци његове поезије (Драган Јеремић, Петар Милосављевић, Милан Комненић, Мирослав Егерић, Новица Петковић, Радивоје Мишић, Радомир В. Ивановић). У поезији после Другог светског рата Бранко Миљковић је „својим присуством и деловањем нагласио значај песника - уметника. Знатан је број домаћих песника и кад је прихватио освојено наслеђе борбе за слободу израза, кад је настојао да се домаши хоризонта модерне сензибилности и израза, остајао је на вољним аспирацијама, на хтењу; ваљало је, међутим, показати – поетским чином – да се песник одиста налази у хоризонту модерности, дакле, као уметник чије инспирације потврђује његов поетски израз“.

Дух тадашњег времена се приклонио естетизму уместо социјализму, слободној лепоти, миру и реду. Завладао је песнички естетизам. Песма се окренула властитој унутрашњости, настојећи да стигне до дна бића кроз артизам, рафинира се и стреми ка метафизичком. Све ово је, наводи Мирослав Егерић, давало овом периоду печат „интелектуалне херметике“ и „савршенства у познатом“. Поезија је доживела преокрет. Окренула се малим стварима, новим значењима.

Бранко Миљковић је донео много новости у српску поезију. Он је једно у суштини техничко питање пренео у поетичку раван. Питање облика песме дошло је у светској књижевности у средиште пажње већ у првим деценијама двадесетог века. Сви различити „-изми“ су захтевали да се поезија пише на сасвим нов начин и да се потпуно раскине са традицијом. Бранко Миљковић преузима поступке у грађењу песме из прошлих времена и модернизује их. На њега су утицали наши авангардни међуратни песници: Момчило Настасијевић, Растко Петровић и Милош Црњански. Поред њих на модернизовање, не само поезије Бранка Миљковића већ и других песника тога периода, утицали су Езра Паунд и Томас Стерн Елиот.

У својој поезији, Бранко Миљковић се окренуо традиционалним песничким облицима, борби између језика и форме. Он има разноврсне песничке облике, везани и слободни стих, чак има написану и, како влада опште мишљење, најтежу песничку форму – сонетни венац. Посебну пажњу поклонио је неким сталним облицима песме, који су ретки у српској књижевности, као што су лауда, балата, балада и рондел.

У својој поезији је пре свега остварио контакт између интелекта и емоције, дионизијског и аполонијског начела. Писао је чисту лирику, метафизичку поезију, чија је снага у метафоричности, парадоксалности спојева, поетско-мисаоној сложености. Његова рефлексивна поезија обојена је филозофским, метафизичким и онтолошким терминима. У његовом опусу су присутне и песме са фолклорном основом. Он спаја литерарну и фолклорну традицију. Често је  потешко разумети овог песника. Стога треба више пута прочитавати ове песме и треба им се стално враћати.

Велике је новине Бранко Миљковић унео у српску поезију. Али је упркос томе био брзо прихваћен и у књижевним круговима и међу читаоцима. Утицај који је његова поезија на прелазу од 50-тих у 60-е године имала, и утицај који и данас живи још увек нису испитани. Нагло се појавио и блеснуо као метеор на небу наше поезије. Овај блесак је пре свега произвела песничка самосвест. У тој самосвести, одвијала се борба Хераклитових супротности ватре и воде, земље и ваздуха. Ову драму, на попришту свести, осећао је песник и окретао се голој егзистенцији.

Милан Комненић у предговору Сабраним делима назначује око којих се поетских средишта плете поезија Бранка Миљковића. Он ова средишта назива језгрима. Издвајајући поетска језгра он проучава поезију овог великог песника изражавајући свест о томе да нису сва подједнако битна.

„У књизи Узалуд је будим поетска језгра су следећа: Ариљски анђео, Утва златокрила (11 песама) и две песме Ноћ јача од света и Море пре него усним (две песме које, изражавају једну димензију Бранкове поезије, које су комплементарне, а ипак су раздвојене у два посебна циклуса). У књизи Порекло наде поетско језгро почива у циклусу Критика поезије. Према томе пет поетских језгара представљају тачке у којима се укрштају или из којих извиру линије ове поезије.“

Међу темама Миљковићеве поезије, тема-песма заузима нарочито место по својим поетским особеностима. Чини се да је свест о поетском и поетичком била код нас разуђена до Бранка Миљковића. Његова свест је суштаствено трагалачка. Песме је осветлио песмом. Његова песме су посебна, херметичка, аутономна и коначна целина, сва киптећа у својој супериорности, набијена значењима. Револуционарна, неразумљива, песма је тајна, којој се не сме погледати у очи. Али храбри принц српске поезије јој је гледао у очи опчињен величином песничког стварања и пева о њој.

Полазећи од истине да је „поезија победа над песником“ прилази се песничкој оставштини Бранка Миљковића чија је суштина у томе да одбија да призна песника. Радивоје Микић у есеју Бранко Миљковић или Орфејев двојник каже „да у времену од Другог светског рата наовамо није било песника који је тако брзо заузео високо месту у српској књижевности двадесетог века“.

Он је појава у нашој књижевности која је и данас изазов за тумаче и за читаоце. Био је кратко време активан на сцени српске књижевности, а иза себе оставио богат опус што се види у његовим Сабраним делима објављеним у Градини у Нишу 1972. године, у четири тома. Његова дела су разврстана у поезију, преводе, критике и есеје.

Наши најбољи, угледни и образовани критичари су се хватали у коштац са стиховима Бранка Миљковића. Ишли су трагом Хераклитовог учења, али их он није довео у средиште његовог песничког света. Многи од њих су ипак златне кључеве песничких врата тражили уз помоћ путоказа које им је сам Бранко Миљковић остављао у својим есејима и критикама. Ту се издвајају есеји: Поезија и онтологија, Орфејско завештање Алена Боскеа и други. У песништву Принца српске поезије трагали су за елементима симболистичке и надреалистичке поетике али га нико не сврстава нити укалупљује у било коју песничку школу него сви истичу да он стоји као јединствена и оригинална, самосвојна песничка фигура. Он одбија идеју да песничка реч буде само реч већ у поезији види нову јаву – вербалну јаву. Он као да је све време тражио једну чаробну реч у којој би била сажета сва његова животна филозофија. Неразумљивост која је честа у његовим песмама, има „кључ“ и сасвим прецизну одгонетку. Бранко Миљковић и када пева о нечем другом, може да се растумачи као песник који говори о песми. Новица Петковић његово стваралаштво назива „инверзијом поезије и поетике“ у истоименом есеју а Ранко Рисојевић га назива „свештеником речи“. Бранкова поезија има корене дубоко у традицији, али његова достигнућа се пружају далеко напред у времену. Код Бранка Миљковића је однос између поезије и поетике изузетно занимљив али тај однос је и важнији за овог песника него за друге. Тешко је одредити границу између поезије и поетике овог песника, односно где исписује једно, а где друго. Јер многе песме су целе аутопоетичке, дакле, за тему имају начин стварања, а често су само неки стихови такви што отежава разумевање песме и подстиче њену херметичност.

Поезија Бранка Миљковића је изграђена кроз синтезу симболистичке и надреалистичке поетике, у којој је симболистичка доминантна. Као што је у раду већ речено, стварао је на трагу француских и руских неосимболиста и сам се изјаснио као неосимболиста иако је то касније прећуткивао.

Износећи уверење да „поезија није именовање постојећих ствари које нас окружују“ већ „стварање“ Миљковић као да наставља тамо где су Маларме и Валери стали у својим напорима да заснују нови статус песничке речи у односу на тзв. реалност, на емпиријски свет. И они су добијали идеју да песничка реч буде само реч која именује свет постојећих ствари, што значи да су и они тражили да се у поезији конституише нова врста јаве – вербална јава. Одбијали су и Маларме и Валери могућност да поезија буде одвећ јасна.

Она је за њега вербална јава, односно живот и свет бивају замењени поезијом. То је крајња тачка његове поетике. Одговарао је изазовима усклађујући спољашњу и унутрашњу хармонију оличене у метричко-композиционој форми и поетској души. Унутрашњу хармонију, Хераклит је називао „невидљива хармонија“ а она тежи да после борбе усклади супротности и створи склад, поезију, метрику. „Без напетости између релативних несличности и борбе противречности, које су настале у сложеним односима књижевног стварања, нема ове унутрашње хармоније.“ Бранко Миљковић је створио хармонију у својим песмама управо усклађујући напетости кроз метафоре. Стварањем хармоније се бавио и у својим песмама и то не само градећи стихове него и певајући о тим песмама. У својој поезији види песника као „Орфејевог двојника“ (Радивоје Микић) коме ставља у задатак да у језику изгради засебну реалност, паралелни свет те песме постаје паралелан са егзистенцијом самог песника. Песма има толику снагу и толико је стварна да поништава песника, зато он говори да песме траже његову главу. За Бранка Миљковића је суштинско питање – однос песме и песника, поезије и стварности, речи и бића. Овим темама је посветио највећи део свог песничког опуса. Бавио се промишљањем о стилским фигурама и сталним облицима песме. Писао је много у везаном стиху, истражујући форму, огледајући се чак у најтежој песничкој форми – сонетном венцу. Мислио је да се одговарајућом формом, најразличитији појмови могу слити у једну неразлучиву целину. Без строго одређеног облика нема савршености, јер нема убедљивог почетка и краја, нема довршености. Истински песник неће одбацити строгу форму и зато што је она специфична за поезију.

Међу темама Миљковићеве поезије истиче се тема поезија, песник и стваралаштво. Његов лирски јунак је песма. Песма је за њега средиште духовног света. Све је важно једино у односу на њу и за њу. Поставља је у право стање трансценденције. Говори о њој на разне начине и одређено и неодређено. Кад говори одређено, поступак је аутопоетичан. У случају кад говори неодређено, доминира поетичка раван, али посредујући преко неких елемената. Песма пева из самог бића песника, и то је управо стални процес бесконачног приближавања апсолуту. Наравно, тај апсолут је песма којем песник стално тежи. Избор песама из Миљковићеве заоставштине које певају о аутопоетичним темама је направио Саша Хаџи – Танчић у књизи Песме о песми објављеној у Градини, у Нишу 1996. године, Миљковићеве песме је груписао у циклусе које је назвао: Реч, Песме о песми, Песнички облици, Посвете, Седам мртвих песника, Свест о песми, Критика поезије, Лирски есеји, а место су нашли и Есеји и фрагменти о поезији. Његов избор је заснован на идеји о свемоћи песме и видовима њене обликованости, а циклуси компоновани или структурисани као поетска експликација Миљковићевог мишљења песме песмом и његовог осећања света песме песмом. Поезија Бранка Миљковића у овом избору је сагледана из специфичног угла, из ауторове поетике. Најдубљи слој ове поезије јесте аутопоетични, а он је и најкомплекснији. Саша Хаџи-Танчић је направио опширан избор из поезије Бранка Миљковића са краћим поговором у којем се није бавио дефинисањем полазишта артифицијелности песника нити опширнијим образлагањем свог избора. Поезију овог песника проучавали су многи еминентни критичари, направљено је неколико избора из поезије, али овако слојевита и вишесмислена поезија никад не може бити до краја доучена.

Посебну пажњу, песник је посвећивао преводилачком раду и критичким текстовима. Међу првима је у приче о поезији унео иманентни критички приступ. Често је пишући о другима, писао о себи тако да се кључеви за тумачење неких његових песама налазе у његовим огледима. Кад је реч о преводилачком раду, кретао се и ту у домену поезије. Али он није просто преводио, он је препевавао песнике. Посебно се истичу његови преводи руског песника Мандељштама. Преводећи углавном руске и француске песнике, Миљковић је открио своје склоности, не либећи се да преведеним стиховима утисне печат сопствене песничке  личности.

Поетски  опус Бранка Миљковића, у којем је показао да је поезија победа над песником, јесте извор самосвесности. Упркос кратком периоду стварања и рано завршеном животу, Бранко Миљковић је оставио дубок траг у српској поезији. Он је своје песништво и све своје стваралачко прегалаштво концентрисао око три сродне тачке: реч, песма и песник. На то, поред његове поезије, упућују  његови есеји и препеви. Трагао је за најдубљим значењима речи. Бранко Миљковић је песник, који је био посебно свестан тога шта је животно важно за човека, наглашавајући да су то – стварање, уметност, дакле песништво. О истим темама писао је у различитим жанровима.