http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                21 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Прича из заумља | Ђорђе Максимовић



Завештање бијеле душе

 

На путу до куће, Славишу су често када се враћао из школе пратиле сеоски пси. На рамену је носио малу плетену торбу коју му је сестра зашила у којој је држао парче сланине, мало соли и векну хљеба. Испод овчјег кожуха у скривеној прегради носио је очев војнички нож. Успут би сјекао сланину на ситне комадиће и бацао је псима.

Обишавши неколико сеоских амбара зашао је у високо растиње. Вече је било прохладно, а небо изнад њега прошарано звијездама. Чинило му се да у ноздрвама осјети мирис печеног кромпира и пасуља. Пречица којом је ишао зарасла у траву, ознојила га је док је пјевушењем прекраћивао вријеме. Примијетио је да га пас којег је увијек морао тјерати из дворишта више не прати. Застао је на тренутак и ослушнуо. Тишина. Наставио је својим послом, очекујући малог куждравог мјешанца на крају зарасле пречице.

Од раног дјетињства, Славиша је волио ходати природом. Повратак из школе био је његово мирно вријеме; упркос куљању у стомаку, осјећао се благословено. Размишљао је о дрвеној фрули коју је израдио. Када дође кући премазаће је лаком; сљедећег дана понијеће је у школу. Пјесме које је звиждукао звучаће много боље на фрули. Зечји гај био је тик до њега. Сеоска храстова шума добила је име по ловцу на зечеве који је био власник шуме. Заједно са породицом нестао је прије скоро једног вијека. Њихов нестанак приписивао се мрачним силама, одласком у Европу. Праву причу, међутим, нико није знао. Сваке вјетровите вечери Славиша би застао пред гајем и посматрао;  звук гактања врана уобличен хуком вјетра кроз крошње имао је необичну мелодију. Ослобађајућу и сабласну.

Заставши на ивици шуме, Славиша опази бијелу статуту поред једног храста. Погледао је мало боље. Статуа се помијерала. Крв му груну у образе, те остаде као укопан. Јато врана полетјело је у његовом смјеру, крилима му додирујући косу. Бијела статуа закорачи ка њему. На мјесту гдје би требале бити очи, створење које му је ишло у сусрет имало је двије велике црне тачке. Умјесто руку и ногу имало је дугачке гране. Изгледало је налик високом човјеку омотаном у бијели чаршав са гранама у рукама. Славиша хтједе позвати у помоћ, али грло му је постало суво. Иза првог створења створише се још четири: једно нешто ниже и са чаршавом који се вуче по тлу, те још три мања створења, неправилног хода. Ходали су према Славиши док су опанци на његовим ногама узмицали назад, парајући земљу. Највеће од бијелих створења му приђе. Славиша је покушао остати миран. Створ му је ставио храстове руке на рамена и погледао га црним, угљеним тачкама што личе на очи. Небо изнад њих се смрачило, а створ му у џеп стави мали завежљај. Славиша није видио одакле га је извукао, а сва четири створења се изгубише у даљини. Посматрао је док се губе у малом сеоском потоку и полако нестају.

Када је повратио снагу, Славиша поче трчати. Чинило му се да га ноге самовољно воде сеоском стазом. Када је био у близини куће, опази старог Вујасина како корача према њему. У руци је држао сјекиру.

 Ма куд сад успораваш? викну Вујасин, Трчи одмах кући!.

Задихан и зајапурен Славиша застаде. Упитао је шта се десило, све док је плућима хватао ваздух.

Дошли су мајстори да сијеку Зечји гај.

Славиша рашири очи, али оста прибран. Надао се да Вујасин неће видјети да је узнемирен.

Зашто сијеку гај?

Неки пијанац је пролазио кроз гај и каже да је видио стару кочију растурену и зараслу у маховину. Вели још да су га јурили неки демони. Ујутру је то рекао људима у кафани код Рушке. То је сигурно онај матори газда гаја и његова породица. Умрли су у том гају и сада прогањају друге. Идемо посјећи сву шуму и избацити зле духове из села.

Ви вјерујете у то?упита Славиша.

Вујасин скупи пљувачку и хракну.

Тај маторац никоме није дао шуму. Једне ноћи је са породицом кренуо на пут. Била је олуја. Ушао је у гај и није изашао. Никада га нису нашли. То је права истина. Е, па више неће бити тако. Сад сијечемо шуму!

Чврсто стежући сјекиру, Вујасин настави према гају. Славиши се учини да у даљини чује мајчине и сестрине гласове. Склонио се са стазе и сјео на оближњи пањ. Осјети да му ноге клецају од трчања.

Није заборавио на завежљај који му је бијели створ малочас дао. Да ли је то утвара, помисли? Одвезао је црвени папир са завежљаја. Смеђа тканина размакну се, а унутар ње налазио се папирус. Славиша одмота папирус, а очи му се раширише. У руци је држао тапију на којој је црним мастилом било исписано његово име, заједно са називом Зечјег гаја. На дну странице стајао је потпис старог власника и биљежнички печат. Окренуо је папирус на другу страну и погледао исписане редове.

Ти, сине чисте душе. Са љубави према фрули што храниш гладне душе луталица. Не сијеци ову шуму но је пусти да расте до неба. Кад грана дрвета највисочијег небо запара, узми сјекиру и сам усијеци свако дрвце. Тада богатство моје имаћеш. Не дај да успомена на моју породицу пропадне у крвавим рукама душмана.

Славиша сачека неколико тренутака, а онда ко опарен устаде. Гласови његове мајке и сестре били су све ближи. Умјесто да им потрчи у сусрет, он спреми папирус у кожух и удахну.

Почео је трчати за Вујасином.

У даљини се чуо псећи лавеж испресијецан гактањем врана.



О ПИСЦУ


  
          Ђорђе Максимовић

Рођен је 1993. у Бањој Луци. Писањем се почео бавити у средњој школи када је пишући рецензије рачунарских производа за интернет портале зарађивао за џепарац. Био је сарадник на неколико портала и часописа. Тренутно је у статусу редовног студента IV године Правног факултета у Бањој Луци. Са креативним писањем је започео на другој години студија. У међувремену је написао велики број прича од којих су многе објављене у штампаним и електронским часописима. Тренутно своје радове објављује на личном блогу, а поред тога запослен је као помоћник уредника часописа Iustitia – лист студената права. Поред писања крими и хорор прича, које представљају главнину његовог опуса, пише и поезију, те се бави фотографијом.

Живи у Бањој Луци.