КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

РАЦКО И ЈОЦКО

 

У реци Нил, живео једном крокодил звани Јоцко. Није баш био велики, али је био прелеп. Имао је бистре, помало буљаве очи којима је пажљиво пратио све оно што се дешавало око њега. Кожа му је била блистава, рељефна и са таквим шарама да су му завидели сви остали крокодили у комшилуку. Иначе, редовно је прао своје беле, оштре зубе. Још док је био сасвим мали, мајка га је научила да је „чистоћа – пола здравља“!

Да, да... Јоцко уопште није био лош крокодил. Пливао је по плићаку, играо жмурке са несташним жабицама кријући се испод локвања, а изнад свега је, нећете веровати, волео да се дружи са пауком Рацком који је пре пар година сплео своју мрежу између два пања непосредно на обали реке. Замислите залазак сунца изнад реке Нил: вода се злати и црвени, бамбуси шапућу успаванку, а Јоцко ужива мирно лежећи код два пања. Изнад главе му сребрне нити паучине и његов најбољи другар, Рацко. Причају један другом своје дневне авантуре – колико је Рацко ухватио мува и бубица, колико је Јоцко уловио рибица и све тако... Кад месец одскочи високо, завлада неки мир. Чује само шум реке и пригушена музика са бродова пуних туриста који су дошли да виде Египат, пирамиде и Нил.

Једне године, једнога дана, путовала је таквим бродом размажена богаташица Цица. Сви су јој се клањали и били на услузи. Она није знала шта значе речи „немати“ и „немој“. Радила је шта је хтела, а то је најчешће значило да мора имати најлепше хаљине, ципеле, ташну...

Пошто ђаво никад не спава, виде Цица Јоцка који се башкарио на обали, не слутећи шта му се спрема. „Како је леп овај крокодил! Сместа га уловите, направите ми од њега ташну“, нареди Цица немило-срдно. Одмах  отрчаше слуге да улове Јоцка – нема шале са њиховом газдарицом.

Кад су стигли до обале, Јоцко је већ негде одлутао. Решише слуге да направе заседу, уверени да ће се крокодил поново појавити на истом месту. Док су чекали прикривени у жбуњу, причали су о жељи своје газдарице:

„Овог крокодила ћемо некако ухватити, али шта ће јој следеће пасти на памет?!“ То нико није знао.

Слушао је њихов разговор паук Рацко. Очајан због опасности која је претила његовом другу, грозничаво је размишљао шта да ради. Ноћ се полако спуштала, звезде стидљиво почеше да трепере.

„Знам шта ћу! Исплешћу најлепшу ташну на свету. Када је Цица види, одушевиће се и сигурно ће заборавити на мог другара.“ И поче да плете Рацко... вредно је ткао ред по ред сребрну нит, изводећи чудесне шаре. Пред саму зору, заврши Рацко торбицу и полако је спусти пред заспале слуге. Сунце засија; засија и чудесна торбица! „Види, види ово“, рече један од слуга, сагињући се да узме торбицу. „Ово је нешто најлепше и најфиније што сам у животу видео. Хајде да је однесемо газдарици! Када је види, одустаће од крокодила сигурно!“

Тако је и било. Када је видела ташну, Цица је одушевљено прокоментарисала: „Шта ће ми ташна од крокодилске коже, то има данас свака шуша! Овакву ташну нема нико! Ах, како се чудесно сјаји на сватлости...“.

И тако су два другара, крокодил Јоцко и паук Рацко, наставили да пландују сваког дана код два пања на обали реке Нил. Мало би разговарали, мало дремали, а њихова срца су куцала истим ритмом. „Шта бих ја без Рацка?“, мислио је Јоцко. „Шта бих ја без Јоцка да се испунила Цицина жеља?“, мислио је Рацко. Да, заиста, било би лепо да свако од нас има свог Рацка. Можете ли то да остварите?

ЖУТО ПАЧЕ

 

Годинама се башкари у теткином кревету жуто паче. Наравно, оно није случајно ту. Онако жуто, меко и нежно, с нестрпљењем очекује дан када ће поново у теткину кућу доћи специјална гошћа – девојчица Сара!

Када се то деси, настаје у кући посебна атмосфера. Фрка! Трка! Месе се „прсти“, спремају палачинке, пече кока – све оно што Сара највише воли. Касно увече следи шетња, а још касније – кад тетка и Сара легну, следи обавезна прича (једна, две, понекад и три) за лаку ноћ. Међутим, једнога дана се десило нешто што ће паче читавог живота памтити. Замало да због тога заувек оде из теткине куће! Ево како је то било:

Јутро је... Kао и увек, чује се звук упаљеног телевизора. Тетка и теча пију кафу и о нечему се дого-варају. Лето је, сви су прозори широм отворени. Небо је ведро, да ведрије не може бити! Сунце на хоризонту обећава диван дан. Наравно, паче дрема у још топлом, размештеном кревету – и не сања шта му се спрема! Одједном, чује се усисивач.

„То је теча“, мисли патак, а затим чује тетку како улази у собу. Жмирну патак на једно око и види како она у рукама држи чисту постељину. И даље не реагује, то је нешто уобичајено, може му бити само лепше, спаваће у чистој и мирисној постељини.

„Ово паче је баш зрело за прање“, прогунђа тетка и ни пет ни шест – стрпа паче у веш машину заједно са неким украсним јастучићима. Нашло се паче у мраку, ништа не види! Слеђено од страха, трепће окицама и само чује да нешто зуји и тече...

Почела је машина да ради, напунила се водом, бубањ се окреће. Ха! Све патке воле воду, сви то знате! Опустио се патак, чак му се и свиђају те вратоломије: горе – доле, напред – назад. А потом, десило се оно најгоре! Тетка је заборавила да искључи центрифугу! Забубња нешто, заврти се огромном  брзином, паче се залепи за метал. Мислило је јадно да ће му очи испасти, стомак му се залепио за кичму... ма прави ужас кад вам кажем!

Паче је лежало на кревету и стрпљиво чекало да падне ноћ. У неко доба зачу звоно на вратима и теткин глас: „Где су моја лепа деца, љуби их тетка!“ Паче се, иако још љуто, обрадова. “Ово значи да је мама Тина довела Сарицу и Лава. Викенд је, Сарица ће сигурно остатки код тетке на неколико дана... Боже, па ја не могу да побегнем! Како да оставим Сару кад она мене толико воли? Она неће да заспи док ме чврсто не загрли. Не, не могу да јој то урадим!“ Одљути се паче, закључи да га никаква центрифуга не може одвојити од Саре... и остаде.

Те вечери на кревету су лежале тетка, Сара и у њеном загрљају, паче. Прозор је био широм отворен. Чули су се зрикавци, месец је вирио у собу и гледао чудо невиђено – жуто паче како слатко спава у наручју једне лепе, мале девојчице.

---

О СПИСАТЕЉИЦИ

 

          Светлана Митић 

Рођена je 20. јуна 1955. године у Београду. Због  посла родитеља одрасла је на Косову и Метохији, у Призрену. Након завршетка  гимназије у том граду, као дете просветних радника и велики љубитељ књижевности, опредељује се за рад у просвети, те је 1978. године дипломирала на Филозофском факултету у Приштини, одсек Југосло-венска књижевност и српски језик. Као просветни радник радила је у Косовској Митровици и  Борчи. Од 2012. године је у пензији.

Још као студент почела је да пише песме, есеје и друге краће форме. Из љубави према најмлађима кренула је да пише приче за децу 2014. године.