http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Смрт или како ко доживи | Јелена Поповић



Док се пробијао кроз снежне наносе који су га додатно ометали у његовом већ тромом ходу, осећао је само промрзлине. Болове у стопалима, рукама… На његовом лицу се оцртавала сена среће што осећа само физичку бол; што више не осећа психичку, што заправо није способан да размишља о било чему и тиме себи наноси још већу патњу. Тешко је изгубити особу који волиш. Али, изгубити ослонац у животу, изгубити истински правог пријатеља, изгубити особу која те искрено воли… Мада, био је убеђен да је морао да га воли. Како би му у шали рекао безброј пута: “Мораш да ме волиш, јер сам ти син”.

Свеједно, морао је да стигне до болнице да преузме тело. Али, та зима је била… Најгора од свих, незапамћено ледена, окрутна и свакако најтужнија у његовом животу.

Зазвонио му је телефон. Промрзлим рукама га је једва, неспретно извадио из џепа, јавио се гласом за који ни сам није веровао да је његов.

─ Хало, матори?

─ Хеј, стари. Само да видим како си, можеш ли сам?

Био је то његов друг.

─ Како сам? Путеви су непроходни, возови не саобраћају, идем пешице И мислим да имам још три дана хода до болнице. Иначе, сасвим сам добро. Ти?

─ Видим да те иронија није напустила.

─ Не, сем среће, иронија је једина која чврсто стоји уз мене.

─ Знаш. Заправо, ја сам хтео тебе да насмејем.

─ Нема потребе. Стварно. Бојим се да када би се то којим чудом и десило, да би ми уста остала у том положају, од хладноће.

─ Ммм да,напољу је пакао.

─ Не. Пакао је када је 40 степени у плусу, а на минус 25, је нешто сасвим другачије.

─ Рај?

─ Ха,ха. Знаш, можда си и успео у намери.

─ Зваћеш ме кад стигнеш у болницу?

─ Ако не умрем пре тога, хоћу сигурно.

Дрхтавим рукама је вратио телефон у џеп. Био је скрхан болом. Није плакао, имао је утисак да му комадићи леда искачу из очију. Нису то биле сузе. Не на том минусу.

Сам је себе сматрао за највећег шаљивџију којег је познавао, И да, нимало није био скроман.

Једина особа која је знала да му смести неку добру шалу, био је његов отац. Мозак је поново почео да му функционише, мислио је: “Значи, званично је. Број један сам у свету хумора, ироније и… Ма, да ли је могуће? Мислим, погледај ме. Ходам кроз неку проклету белину, не знам где сам. Нигде живе душе, вероватно касним, а ни не знам када ћу стићи. Да, стварно сам број један. Краљ. Цар.”

Застао је, раширио руке, погледао ка небу и из свег гласа рекао

─ Господар универзума!

Чуло се једно – мрњаууу!

Окренуо се и видео маче. Преплашено, смрзнуто, маче. Гледали су се пар секунди, затим је пришао мачету, узео га и ставио у џеп. Пошто је извадио телефон, да би сместио маче, па кад му се већ нашао у рукама, зашто не би позвао свог друга.

─ Хало, стари. Јеси ли стигао?

─ Дефиниши стигао.

─ У, човече. Где си?

─ Немам појма. Све је бело. Него, зовем те из другог разлога. Да ли верујеш у реинкарнацију?

─ Молим? Шта? Не, не, чекај ─ зашто ме то уопште питаш?

─ Гледај о чему је реч - на сред ничега, нашао сам маче. Негде сам прочитао да дух преминуле особе може да уђе у животињу и…

─ Стани, стани, стани. Кочи, човече. Ух… Знам да је тешко, али…

─ Ок, капирам. Нећемо о томе. Него, мислим и да то маче није сада мој отац, ух, ово глупо звучи, али знаш на шта мислим, хумано је да га узмем, ставим у џеп и спасим сигурне смрти.

─ Хумано је да га ставиш у џеп?!

─ Па, не могу да га носим у рукама, ледено је.

─ Знаш шта? Зваћу те касније.

Ставио је телефон у други џеп, помазио маче и кренуо даље. Смрзавао се. Размишљао је како ће, када једном буде стигао у болницу, пренети тело до гробља, треба да зове и свештеника, ни сандук није купио. Почео је да осећа одсуство хладноће. Заправо, уопште му више није било хладно. Ноге су га издале. Пао је у снег. Да… Читао је о томе – бела смрт. Услед смрзавања, престанеш да осећаш хладноћу, не осећаш ништа, лепо ти је, и онда умреш. Да, то је дефинитивно то. Нема шта друго да буде. Уместо да умре на милион другачијих начина које је замишљао када је размишљао о крају свог живота, он ће умрети у снегу, сам. Са мачетом које свакако није било прелепа жена којој лежи на рукама док испушта свој последњи дах. Није био ни на плажи, под палмом, није се појавио ни НЛО и одвео га, није га ни лава прогутала док је истраживао гротло неког вулкана. Једноставно, смрзао се. На некој дефинитивно, крајње незанимљивој локацији. Лежао је у снегу, са мачетом у џепу, гледао ка небу и мислио:

“Не, нећу умрети. Сада капирам. Стари, ово ти је најбољи штос икада. Сигурно ме гледаш одозго и силно се забављаш што овако пролазим док идем по твоје тело. Али, нећу умрети. Мислим, ко ће бринути о мачету?”

Сан га је савладао. Затворио је очи.

Лагано је отворио очи. Видео је плафоњеру. Лежао је на кревету.

Погледао је око себе.

“Бели зидови - рај?”

Чуо је јаукање од болова, које је допирало из ходника.

“О, не, пакао је!”

Брзо се усправио у кревету И видео да је прикључен на инфузију.

“Значи, болница је.”

Кроз врата је ушао његов друг.

─ Стари, како сам ја доспео овде?

─ Видиш, ја сам се реинкарнирао у хеликоптер болнице И спасио те.

─ Добра фора. Где је маче?

─ Маче је добро, чува га моја жена, животиње не смеју да се уносе у болницу.

─ Морам да преузмем тело и одвезем га у капелу.

─ Завршио сам то.

─ Морам да купим ковчег.

─ Тело је у ковчегу, мамлазе. Нисам идиот.

─ Хвала ти, још свештеник.

─ Сутра у дванаест у капели. Све сам завршио.

─ Вратићеш ми маче?

─ Не, задржаћу га као награду што сам најбољи пријатељ највећег идиота. Наравно да ћу ти га вратити.

─ Значи, ти си организовао сахрану? Ти, који ниси знао пертле да вежеш до четвртог разреда, ти си ми спасио живот? Можда ја у ствари и јесам мртав.

─ Бојим се да ниси. Одмори се, долазим по тебе у десет сати.

─ Е, чуј…

─ Да, да, понећу маче.



О СПИСАТЕЉИЦИ

 

Јелена Поповић

Рођена је 1990. године у Крагујевцу. Завршава Факултет за примењену екологију – Футура. Радила је као водитељка емисије Плаве сенке на локалној телевизији. Кратке приче пише од скоро и до сада их није објављивала.

Живи у Краљеву.