http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  2 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Стихови од болног чуда | Чедомир Јаничић



СИЈЕСТА 

Мали капуцинери
равнодушно зеваху у прашини.
Бејаше велика жега.
Мирис моторног уља,
мушког зноја и трулог воћа
испараваше у жућкастој
измаглици врелог поднева.

Неког су страховито мучили
тамо доле, у шупи старог Васкеса.
Крици су попуштали пред музиком с
транзистора. Крупне муве 
онесвешћено су падале на
столове у кантини.

У луку је баш тада пристајао
Генерал Моралес. Светло је чудно
падало на његову претећу сиву
белину. Личио је на голо мушко тело, 
неког вежбача који је случајно
набасао на леш предивне девојке
лоше сакривен у бочној уличици,
иза две или три олупане 
канте за смеће.
 
ЗИНУХ ОД БОЛНОГ ЧУДА

Пресече ме бол, заборав ми 
заувек паде с очију.

Слушам оно што 
не желим, оно што ме
не теши... 
Без страха сам лакши,
али имам мање наде.

Плачу јорговани, 
отимачи ме засмејавају...

Јулско подне без ветра 
полегло од крупне жеге,
оне са врућим плачним лицем,
као да се сада родило.

Хтео сам још нешто да кажем.
Празан папир чекаће стрпљиво,
нема потребе да нешто збрзам.

Још сам врућ.
Мртво цвеће гуши све у малој соби.
Оно што су
убрали за мене,
спојили две 
цветне смрти.
Љиљани и трње 
заједно спавају.

Звижде стари возови...
Зинух од болног чуда.

ДА ЛИ САМ ВЕЋ БИО ТУ

Реци ми, заборавио сам.
Знам да сам говорио и смејао се,
друге наводио да понављају моје речи,
сведочио пред новим људима о свему изнова,
у пијаном весељу знам да сам и додавао, али ко то не ради,
ти си ме само тужно гледала, као сада, као увек,
мада си, ако твоја потврда води другом циљу,
опрезно нешто изговорила али само мени,
нисам сигуран шта си ми рекла,
реци ми слободно, молим те,
реци, заборавио сам...

ЈЕСЕН

Обрисах сузе и погледах у мутно небо. 
Тамо је прљава пена од милион тона.

Поднебесни духови претворени
У кишу која тек што није.

Услужни суви ветрић раскопчава
Оковратник и пакосно дува
У моје тело. 

Морске змије, оне које су
Удавиле Лаокоона и његове синове,
Намах се претварају у покисле улице. 

Све, баш све, прска модром наранџом
Поподневног светла. 

Тужне вести путују
Саме, стога бивају још тужније...


           О ПЕСНИКУ

 

Чедомир Јаничић

Рођен је 1967. године у Задру. Основну и средњу школу завршио је у Сомбору. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је историју уметности. Објављује прозу и поезију у периодици, зборницима и онлајн порталима. Објавио је е-књигу прича Et in Arcadia Ego, у издању Media Art Content, Ltd Нови Сад, 2014. године. Кустос је Градског музеја у Сомбору.

Живи и ради у Сомбору.