http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                26 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Записи с дна | Дијана Тошић



Буђење

 

Растеш учећи да су поштење и образ квалитети човека. Подучавају те да су емоције вредне и да нас оне чине људима. Образујеш се, јер је знање права димензија једне јединке. Одбијаш да будеш себичан, лицемеран, лукав. Помози другима ако си у могућности, не одмажи у супротности. Од малих ногу вагаш на теразијама свако своје дело. Живиш под стакленим звоном, недодирљив за сва зла овог света. Миран сан ти није луксуз. Не приметиш како ти је свака година живота заправо степеница упознавања свакодневице. Ни не окренеш се, а већ си пред вратима важних одлука. Бираш будућу професију, бориш се за оно што желиш, гризеш и гребеш бетон само да успеш. Тада полако упознајеш све оно од чега су те чували. Увиђаш полако да нисмо сви одгајани исто. Да шакали нису само митска бића, већ да их можеш срести свуда око нас. Некада ћеш осетити нож у леђима и схватити заправо ту метафору. Пожелиш шамар, да би се пробудио из кошмара, а у себи знаш да си се тек тад пробудио. Трежњење никада није тако пријатно. Научиш да гледаш дубље у очи оних око тебе, па се уплашиш те заслепљености и хипнотизираног погледа. Кости ти се пуне језом од те хладноће са назнакама презира, руке се тресу кад препознаш само блуд уместо искрене љубави. А те речи које изговарају, тако поетичне и питке, чиста контрадикторност том огледалу душе. Па устукнеш од тих клонова, јер не смеш да замислиш шта се у грудима крије. Питаш се на којим то маргинама стоје кад им видиш поступке које чине да дођу до својих циљева. Бране се ауторским филозофијама схватљивим само испраним мозговима. Теже да буду прихватљиви од стране неукусних клика. “Газити по другима”, је постао мото живота. Па као такви бирају оне којима ће дати моћ и власт, тај неизлечиви порок, а онда ће по тим истима неуморно просипати увреде. И кад се сачуваш од свих тих болести, проћи ће толико дуго док себи нађеш сличног. Онда ћеш се уплашити да није утвара, па ћеш побећи у уверењу да си остао сам и да јединка не мења ништа.


▼▲

 

Безнађе

 

Шта се ово, Господе, са нама дешава? Када смо овакви постали? Видиш ли, Оче, лица оних које си створио? Где су нестали љубазност и осмех? Учили нас да смо по твоме лику настали, зар да мислим да си и ти овакав? На улицама само празни и презриви погледи, нигде оне искрености, нигде: „Добар дан“. Сви некуда јуре, само се хрли ка бездану. Речи празне, безначајне, само испразне љуштуре. Када си, Оче, последњи пут прошетао овим сивилом Земље? Чујеш ли их? Цинични и лажљиви смех насупрот дечијем вапају. Видиш ли их голе и босе, гладне и жедне? Моле, преклињу само да дан преживе. Видиш колико је данас прогутано поноса најпоштенијих? Погнутих глава од врата до врата куцају, са сузама у очима моле, падају на колена, пред ким? Пред оним који су најгори, који за тебе и не знају, који ти постојање оповргавају. Зашто си нарушио баланс?  Чујеш ли те речи молитве, зар си постао глув за те сузе усред храма уздигнутом Теби? Зашто нас од понора више не чуваш? Зашто си дозволио да постанемо овако себични, охоли, дрски, лицимерни, надмени? Створио си нас, а одакле нам онда одсуство тог хришћанског морала? Где је она слога која бар код неког народа постоји? Где су више она велика имена која се боре и међу зверима за културу српства, за крст часни и веру? Зар си нас створио да нас други сатру, да нам и мало оне здраве свести „попију“ сервирајући нове трендове. Зашто очи склапаш пред немаштином и болеснима? Зашто нам леђа окрећеш и пушташ да нам најмлађе одвлаче у блуд и пакао? Да ли си посустао то у борби са оним ко је од тебе отпао? Зар ниси бољи од њега? Зар ниси ти настао пре њега? Зашто одустајеш и остављаш нас њему на милост и немилост? Згроми нас онда својим гневом, боље је... Али барем сачувај онај свет тамо, остави нам барем наду да је тамо и даље све како треба. Нека барем утопија буде та где упућујемо наше празне молитве. 

▼▲

  

Паклени рај

 

Да. То сам ја. Онај коме су твоја деца разна имена давала, различитог порекла, мислећи да ћу тако бити мистичнији, мрачнији, недокучив. Белиал, Мефистофелес, Абраксас, Астерокс, Лузбел, Пали Анђео, Луцифер, Сатана, Шејтан, Ђаво. Било је и оних маштовитијих, па рекоше да сам „онај репати“, „рогати“, „црвени“, „онај који се не помиње“, “нечастиви”. Ти мали, јадни, људи. Никада ми твоја љубав према њиховим ускогрудим душама није била јасна. Разум им је ограничен. Никада им није и неће пасти на памет да ја не могу бити онакав каквим ме

 

замишљају. Било је и оних којима сам био инспирација. Читаве странице су исписивали посвећујућих их само мени. Теби, старче ни слова захвалности нису пружили. Међу њима сам већ исувише много векова, никада нису посумњали у моју егзистенцију. Ни не помишљају да им се приказујем у најлепшим својим облицима. Па сам си ме таквим начинио, и подарио бесмртност, не одмахуј сад главом. Било је давно, оче, вероватно се ни не сећаш. Ја сам та Светлост, ја сам им подарио митраизам, ја сам тај Најлепши Анђео твог реда, ја сам ти био Син и твоја Десница, како си само плакао онога дана када си схватио да је она слободна воља коју си ми подарио заправо направила раскол. Ја сам оно Најлепше што си икада створио, али ипак твоје стадо се не служи разумом па очекује да ће ме видети као демона црвене боје, зашиљеног репа, са козјим ногама и истим таквим роговима на глави. Бар си им подарио квалитетан смисао за хумор. Не знам да ли ми је смешније или јадније што мене криве за сва своја дела. Плаше их паклом, како чудан назив за моје царство, а не виде да си им исто такво место створио сам. Ту си их прогнао да живе након Еве и Адама. Зар не видиш каква им је еволуција? Видиш ли те храмове теби у славу сазидане? Примећујеш ли када тамо одлазе? Тек када падну, када све прокоцкају, пропију, тада те се сете. Рођење твог безгрешно зачетог Сина славе уз водопаде алкохола, у ноћи пуној блуда и страсти, његово васкрсење им је такође повод да се онесвесте од наркотика и још веће количине алкохола. Па ће онда бити твоји верници, који су се сетили тог битног празника. Видиш ли, старче, колико се међу собом трују, убијају? Зар си слеп на ту лукавост коју поседују, то лицемерство којим се свакодневно служе? Глув ли си на псовке које су смислили помињући твоје име? Посрћу пред пороцима од најранијих дана, људи лажног морала су најгласнији, лопови проповедају највеће поштење. А ти им све прашташ, правдаш све те лажне исповести, а и сам знаш да ће опет учинити исто. Моја ти је слободна воља и широкоразумност била брига, то си сматрао грехом, а погледај њих. Уништили су ону прелепу планету коју си им створио. Успели су и ваздух да униште. Сами себи створише гасну комору. Твоје заповести више не знају. Крију се иза речи „апокалипса“, а ни не знају да је већ одавно почела. Немам ја ништа са тим, сами су је започели. Мој посао ми преузели. Опет ћете заједно окривити мене. Добро, можда и имам улога, можда и лажем. То су ме на крају и људи сами научили. Усавршили су лаж и превару. Магистрирали на катедри пребацивања кривице на друге. Ето, то си направио оче. Врсту која очекују да им све опростиш, да им магичним штапом оствариш сваку жељу. Расу која се наљути ако им не услишиш „молитве“. Бића која олако обећавају. Створио  си место горе од мог царства, нагони им јачи од животиња, само се њима воде, место где свака јединка само за себе брине. Признај ми слободно. Признај да се кајеш, зато си и дигао руке од њих надајући се да ћу их ја уништити. Али не. Нећу ти помоћи у тој муци, ово је твоја казна. Вечно ћеш гледати како ратују једни против других, уништавају све оно што је требало да им обезбеди срећу. Или ћеш можда смогнути снаге да окончаш све ово... Неће ти бити први пут, али запамти, овог пута прескочи заветни ковчег и спасавање појединаца.




О СПИСАТЕЉИЦИ

 

Дијана Тошић

Рођена je 16. јула 1991. године у Београду. Завршила је гимназију у Чачку, где је примећен њен рад у драмској секцији. Од малих ногу учествовала је на бројним такмичењима у рецитовању поезије и лепог говора. Љубав према књижевности навела ју је да дипломира на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на катедри за Српски језик и књижевност.

Пише прозу, а своје књижевне узоре проналази у Достојевском, Андрићу, Селимовићу, грчкој и египатској митологији. Плесне сандале заменила је мастилом и пером.