КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

ПРИЧЕ ЂЕДА АНТА

У дугим зимским ноћима, на сједељкама, прелима и сијелима слушао сам многе приче, које сам удомио негдје дубоко у свом памћењу и засадио у души, да ми се, понекад, док ходам кроз живот, нађу као путокази у лавиринтима кроз које није лако пролазити.

Имао сам ђеда Анта, свјетског путника и домаћина, од кога сам се наслушао много тих лијепих и поучних прича. А умио је да их казује. Са његових усана текле су као тиха ријека и својом свјежином просто умивале моју душу. Знао је, много боље од других, да их исприча и онога ко слуша просто примора да их памти. Његове приче су личиле на најљепше анегдоте. Сажете, језгровите, без сувишних ријечи и поштапалица, поучне, окренуте напријед као кад кажипрстом утире траг до нечега. Волио сам да га слушам и мило ми је и данас, када сам прешао године у којима је био док ми је причао, да се на њих подсјећам, да о њима мислим, да их промишљам... Неке сам читао и касније, налазећи их у часописима и новинама. Неке су ми биле на животном путу онај кажипрст ђеда Анта, који ме водио да не залутам.

МАРИФЕТЛУЦИ

Док је радио за надницу, негдје у околини Пљеваља, ђед Анто је упознао неког муслиманског свештеника, хоџу у сеоској џамији. Спријатељили су се и често разговарали. Једнога дана испричао му је причу о младићу који је отишао у Египат да се школује за имама. Бистар и вриједан, добро је напредовао и школу завршио као најбољи у својој класи. Био је цијењен од својих учитеља и савјетован да се одмах не враћа у свој крај већ да настави школовање и још понешто доучи, а прије свега марифетлуке, који ће му много значити у животу. Није прихватио позиве и савјете и вратио се у своје село.

Стигао је предвече у вријеме четврте обредне молитве акшама, и упутио се право у сеоску џамију. Затекао је вјернике како клањају и придружио им се. Пажљиво је анализирао све што се у џамији дешава, посебно обред који је сеоски хоџа вршио. Када је молитва завршена изашао је пред окупљене вјернике и обратио им се ријечима пуним критике богослужења. Рекао им је да је обишао свијет и завршио вјерске школе, да је посјетио Меку и Медину и присуствовао великом броју вјерских обреда, али да нигдје и никад није видио лошије одржано богослужење него ово вечерас. Окривио је хоџу и изнио мишљење да лошијег имама није слушао.

Неочекивано, на њега се вратила срџба вјерника, који су га напали бранећи свога хоџу. Говорили су му да се они са њим годинама моле Алаху и да знају какав је, па им није потребно да им некакав папаз о њему прича. На крају су га изударали до бесвијести и оставили на плочнику испред џамије. Посљедње што је чуо прије него се онесвијестио било је да ће се касније вратити да га још једном испребијају.

Када је дошао свијести, под окриљем мрака, побјегао је, ријешен да се врати у Египат и доучи марифетлуке. Задржао се у Каиру неко вријеме, добро изучио марифетлуке па се вратио у свој крај. Опет је стигао прије акшама и прикључио се вјерницима у џамији. Слушао је сеоског хоџу, који је говорио исто онако као када је раније присуствовао обреду. Вјештији него раније, сачекао је да се молитва заврши, опет стао пред вјернике и почео:

— Ево ме опет међу вама. Прошли пут сте ме казнили за моју неукост и били сте потпуно у праву. Није требало и нијесам смио оним ријечима говорити о вашем и моме хоџи. Ово је прилика да вас све замолим да ми ту несмотреност опростите.

Вечерас сам био пажљив слушалац хоџиних ријечи, и могу вам рећи да су то пророчанске ријечи које као да долазе од самог Алаха. У свом животу, а имао сам прилике безброј пута да то контам, нијесам наишао ни на кога ко тако убједљиво тумачи свети Куран. Он то ради као да је на земљу сишао директно од Алаха, да нас овдје просвијетли и духовно испуни.

Наш хоџа није обичан човјек. Он је светац. Њему треба да се клањамо. А ја лично не могу се уздржати да од овог светог човека не узмем неколике длаке из његове браде, да би их ушио у свој појас и носио кроз живот као најсветију амајлију, која ће ме чувати од свакога зла. Младић се окренуо хоџи и замолио га да из његове браде ишчупа неколико длака. Међу вјерницима најприје тајац, а онда... Као стампедо сви су јурнули према своме хоџи. Свако је хтио да из његове браде ишчупа што више длака да себи и својој породици служе као свети запис и Алахова заштита. Убрзо је хоџа остао да лежи на поду џамије, без браде, искрвављен и сатрт. Преко ноћи, побегао је из села.

Сjутрадан, на обреду у џамији, Куран је вјерницима тумачио нови, млади хоџа.