http://www.knjizevnicasopis.com
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                                  4 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Осврт | Божо Милошевић



ЛЕПА ОСЕЋАЈНОСТ И ПРОМИШЉЕНО СЕЋАЊЕ

Осврт на збирку стихова

Другим речима, Слађане Миленковић

 

  

Збирка песама Слађане Миленковић под називом Другим речима објављена је у издању новосадског Прометеја и своје прво представљање имала је на недавно одржаном Београдском сајму књига. У експресивним оквирима, она проналази могућност да се поезијом приближи срећним тренуцима. При томе, то приближавање се исказује у три релативно заокружене мисаоне целине, односно у три циклуса ове заводљиве збирке песама –  1. Сеобама, кроз беспуће,  2.  Потреба за космосом и  3. Држим се.

Иако песникиња Слађана Миленковић, као зрела интелектуалка, може да промишља своје искуство на прозаичнији јасан, дискурзиван начин, из њених стихова произилази да је посебно чини срећном то што се на то искуство може осврнути поетским, другим речима како би била сигурна да је на правом путу док  лута и скита у стиху и како би у зору и кад дан сване могла звезде (...) у џеп песника сакрити/и небо у пролеће отворити.

На тај начин је, у овој њеној збирци песама, дошло до суптилног споја лепе, женске осећајности и промишљеног осврта на драга сећања. Та сећања су извор инспирације да се срећни тренуци саопште кратким стихом без обзира да ли је реч о сећању на стварно или литерарно обликованог стаситог младића, прозрачно небо ишарано облацима, мио и питом сремски завичај и драги предео у пролећној одори, или је реч о сећању на претке по рођењу или претке по поетском сензибилету. Из тог специфичног загрљаја сећања и осећања израња стварност у којој мирише љубав, у којој се хрли у наручје литерарном јунаку Сеоба, док ослушкује тик-так свог срца у ноћи, крај реке Саве, и по киши, и док додир наговештава ноћ у којој дише кревет и у којој треба пожелети нешто чак и када нема наде, јер иако нисмо/то смо што јесмо. А, када те и такве стварности понестане, остаје мисао о изврнутом мушкарцу/који се пара/као џемпер од вуне.

Песникиња Слађана Миленковић поезију разумева као повратак у биће, али такав повратак у коме певање супституише стварност коју она промишља. У том смислу, из подсвести, или из проживљене сазнајне позадине (која је обликовала њену докторску дисертацију) израњају стихови посвећени Д. Митриновићу, који се сливају (док снови шкрипе и цвили душа) у симбиозу са тим магом песничке речи и готово заборављеним српским интелектуалцем с почетка двадесетог века.

Када Слађана Миленковић стихом каже: Поезија ме прочитала, иако су мотиви њене поезије некао измештени на дистанцу, неспорно је да су је они обликовали као песникињу. Иако се у њеној поезији развијају сетна осећања, песникиња Слађана – својим промишљеним егом – настоји да задржи приметну дозу оптимизма: Златно сунце и даље ће сијати за мене, баш као што се целим својим стваралачким бићем бори да смисао властитог и туђег искуства саопшти другим речима. Имајући у виду да је њена делатност (професура) прожета рационалним дискурсом првим речима, то се њено служење  другим речима показује као потреба за слободом и унутрашњом равнотежом. Ова њена поетска збирка указује да је та потреба добрим делом задовољена.

На крају, може се истаћи још једна врлина поезије Слађане Миленковић; та врлина се испољава у својеврсној мотивацијској снази коју њени стихови остављају на читаоце. Ако је неко од њих писао (у младости) поезију или ако (после читања ових стихова) пожели да се и сам огледа на пољу поезије, вероватно је да ће му то поћи за руком јер Слађанини стихови инспиришу да се бар младост приближи када се већ не може у њу (поново) вратити. Зато ова збирка поезије завређује пажњу поетске и шире читалачке  јавности, па је љубазно препоручујем за читање.


О ПИСЦУ ОСВРТА

 


  

Проф. др Божо Милошевић

Доктор социолошких наука. професор универзитета у пензији, основао је Катедру за социологију на Филозофском факултету у Новом Саду. Завршио је Филозофски факултетГрупа за социологију, Београд, потом магистирао и докторирао на истом факултету, односно универзитету. Радио је као професор и као гостујући предавач на више високих школа и факултета. Има објављених више књига и стотина научних радова у области социологије, мултикултуралности и урбане културе.

Објавио је збирку песама Сан изгубљени Требиње 1996. године.



ПЕСМЕ ИЗ ЗБИРКЕ ДРУГИМ РЕЧИМА 
Слађане Миленковић

ПАНОНСКИ СРЕМ

Страсне речи не говори
ноћ, већ дан кад се попне
уз скуте неба. У равнице кори
затворено језеро копни

и последњи траг Панонског мора
с њим. Глазура пропасти на точкове
времена пада, ни чеза нема од скора
и панонске лађе другим морима плове.

Лето се расуло по житу.
Ужарена зрна у небо лете
кад водена деца у ватрено време

жању плод ватре у старом риту. Ласте
се само сећају да је у зеленој шкољци
равнице био затворен плави бисер сете.

СТРАЖИЛОВО

Светлост са врха,
кад се погледа на другу страну
присој.

На рубовима ногавица – стражиловска земља,
фини вео корацима.

Месец се увукао у зене.

Удараш ногама о тло али не!
Без равнотеже си!

Месец испаде ти из ока
и западе у крвоток шуме.

Усправљаш се и дубоко удишеш
цилик црвенице.

Некад био си витак маслачак,
цитат пролећа.

ВИТКИ ПЛАВИ МЛАДИЋ

Павлу Исаковичу, 
главном лику друге књиге романа Сеобе

Селиш се
из сна
у дан.
Пакујеш кофере
Ти,
господар чежње и снова
гледаш:

Видик ти маше
и
птице заљубљене у овај град,
облаци се размичу
и дозивају те.

Зар си овуда ходио,
кроз лучна врата пролазио,
запитан,
зашто смо нанети
на просторе исте
да сањамо недостижно?

Далеко иза
остала је твоја љубав
изневерен заједнички сан.
Уточиша нема
све је запитаност само.
Ти,
витки плави младићу
нико те није имао.

Ти,
само свој
усправни.

Патниче,
што у земаљској љубави
не налазиш смисла, ни краја.

Ходочасниче
нестварног, и далеког.

Дану,
освануо си умивен
на путу у прошлост

прозиран, светао,
само мој.

Недоживљени јуначе
већ звоне ти за душу
ловино што се претвараш у траг,
у трептај
и носиш поколења.

Поклониче ватре
уживам слеђена
дозивам те
лавино давно прошла.

Ходам кроз парк замишљена
лако застајем да удахнем липу,
мирише љубав,
неопало лишће,
осунчани предели.

Јесени у загрљају
хитају гране
сите од сунца
и тешке,

ти живиш
загледан
у прошлост.

Заукан хиташ
крају.

Сеобама
кроз беспуће
идем ти у наручје.