ДАВНИ ВЕТРОВИ
Да л' прохујали су ветрови ми давни
Или вратиће се да распале пламен
Који кожу топи, све са земљом сравни,
А бол тај је само једном оку знамен?
Да л' све укруг лети попут злобног змаја
Изнова што ломи и разара куле
Које градих скоро рукама из раја
Што у рушевини сад због њега труле?
Мислим, спрема ми се неки олуј нови,
Премда јесам сличан пребродио један
Када зачети су они пламенови
Јер постадох, схватам, тад живота жедан.
Зидови су слаби, ови што сад градим,
Да издрже силу змаја и олује,
Мада свестан јесам да сам себи радим
И да душа себе смртоносно трује.
Ко да прождире ме чељустима време
Заједно са судбом – ветровима моћним
Који врате старо, изношено бреме
Што саградих давно с часовима ноћним.
Хтео сам да станем, али нисам стао,
На пут послах муку несвесно баш тада,
Да са ветром крене благослов јој дао;
А стално се враћа са све више јада.
Тако гања прошлост, када писах лако
Мислећ да је прǎво време, судбу, змаја
Сликат по свом ходу где год да се мак'о
Макар стишала се туђег срца граја.
Песак искапао, но и даље стоји,
Скривен чека тренут да ме прошлог сети
Док ту скривам грехе; премда с добро роји
Једва чека с буром љуто да полети.
И угушиће ме олуј прашњав неки,
Вратиће се магла неких старих дела.
Зидови су моји сада већ далеки –
Последња је ружа давних нада свела;
Зајецаће облак гласовима давним,
Подићи ће буре неких давних речи,
Преплавиће вали одорама тавним
И нико... Баш нико не може да спречи.
|
|
¤
ПЛАНИНА
Све постаће прашине гомила –
Све што, мајко, од нас си створила
На тлу земље планину градиће.
Ал' ме брине недуго стајаће.
Земља слепа, киша хладна грозна
И снег блатни, са њим зима позна
Прекриће је. Ја се бојим, мајко,
Ова земља упиће је лако.
Само с надам непознати вихор
На све гледа издалека тихо
Па се спрема снажно да полети
У том правцу; и да је се сети.
Уздигни је, ветру од свих дражи,
Међу горе да је извор блажи,
Да са реком, валовима живне,
Нову песму новом уху свирне.
|
ЧАСОВНИК
Часовник куца чудновато гласно
У ноћи када снажни вали сташе
Кршити стене грациозно, страсно,
Те тихи пуцњи моје снове плаше.
За казаљкама назиру се очи
Са осмесима златним, изобилним
Добротом светом, па ми срце скочи,
Но тами паде у мукама силним.
И "чекај, чекај!" злослутно ме слови
Док склапају се очи с казаљкама
И беже тако немогући снови,
Па оста само непрегледна јама.
|
|
![](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="60" height="77"><rect fill-opacity="0"/></svg>)
