Жизнь

Как бы потом ни сложилось в итоге,

Я буду в памяти вечно хранить

Ту тишину на последнем пороге,

Где не рвалась серебристая нить…

Что не сбывается, то остаётся

Светом прекрасной и яркой мечты.

Прошлое к нам никогда не вернётся, –

Мы на него поглядим с высоты.

Жизнь – это боль в ожидании счастья.

Жизнь – это поиск себя самого.

Вечный покой, бесконечные страсти –

Выбор, достаточный для одного!

Жизнь или смерть – это только начало.

Небо! Так рано меня не зови!

Я не хочу, чтобы сердце молчало!

Я не умею дышать без любви!

Напоследок дай растаять

Все подвержены забвенью.

В миг, как только я умру,

Испрошу благословенья

Выпасть снегом поутру.

Под окном твоим я лягу;

Твои лёгкие следы,

Словно белую бумагу,

Оживят мои мечты…

Постучится в сердце память –

Нет у вечности границ!

Напоследок дай растаять

От тепла твоих ресниц!




Русь

Над вечным покоем незримы
Ворота в небесный чертог,
Где славу поют херувимы,
И нет ни скорбей, ни тревог.

Где слово молитвы сплетают
И голос безвинных кровей,
Из русской земли вырастают
Шершавые стены церквей.

Касаясь небес куполами,
Обители тихих святынь
Хранят животворное пламя,
Что выльется золотом в синь.

Лучами предвечного света
Проснётся туманная даль, –
И вечность любовью согрета,
И тает в молитве печаль!

Здесь дух необъятен и волен,
Здесь слово – и свет, и гроза,
Дыхание – звон колоколен,
А лица – почти образа!

Здесь судьбы, меняясь местами,
Горят как лампады во мгле.
Здесь, смерть побеждая крестами,
Стоят небеса на земле!

ЖИВОТ

Кад бисмо га упрегли као рагу
Да нас само сећањима вуче,
До тишине на последњем прагу,
Где нит сребро не мота у клупче...

Нови дан памти тек то што не беше:
Јарке снове – светлост из даљине;
Прошлост се не враћа ни да нас очеше
Док на њу гледамо са висине.

Живот – то је бол у чекању среће,
Живот – то је тражење себе –
Страст и спокој – дрхтав пламен свеће,
Избор за мене или за тебе

Живот или смрт – почетак је само;
О, небо мило не зови ме рано,
Не желим да срце заћути тамо
Још желим да волим све животом дано.




НА КРАЈУ СВЕ ИСТОПИ

Све у заборав падне лако.
И као да сам умро,
Благослов тражиш тек онако –
За снег у јесење јутро.

Под прозором твојим заспаћу;
Да чујем како дишеш,
И на бели папир ставићу
Све што сновима ришеш...

Срце у сећања се склопи –
У вечност без граница!
Ипак, на крају, све истопи
Топлина твојих трепавица!




РУС

Изнад вечног мира кад заплави
Са капија небеских верига,
Где певају херувими слави
Не постоји ни туга ни брига.

Где реч свака молитва је части,
И глас јека крви нам невине;
Из руске ће земље већ порасти
Грубе стене – црквене зидине.

Говорећи с неба куполама
Стоји мирно наше светилиште,
Иза тако оживљеног плама –
Плавет неба златне боје иште.

Зрак светлости вечности те даде,
Пробуђене у магли даљине;
Љубав нек нам загреје све наде
Молитвама туге с душе скине.

Овде је велики дух слободе,
Овде је реч светло и олује,
Лик је слика у таласу воде,
Дисање се са звонима чује.

Овде судба места мења често,
Гори попут светиљке у мраку;
Овде смрти на крсту је престо' –
Земља с небом у истом кораку.