Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
32___________________________________________________________________________________________________________________________4_
 Два песника нобеловца
Октавио Паз
Рођен је 31. марта 1914. године у Сиудад Мехику. Мексички је песник, критичар и драматург. Умро је 19. априла 1998. годне у свом родном граду.
Нобелову награду за књижевност добио је 1990. године
.
 

 

 ДВА ТЕЛА 

Два тела лицем у лице,
понекад су два вала,
а ноћ је океан.

Два тела, лицем у лице,
понекад су два камена,
а ноћ је пустиња.

Два тела, лицем у лице,
понекад су корење
у ноћи сплетено.

Два тела, лицем у лице,
понекад су ножеви,
а ноћ је муња.

Два тела, лицем у лице,
две су звезде које падају
у празно небо.


               __________________

¤


 

 ПОСВЕТА МОЈОЈ ЖЕНИ 

Њој, која ми дарује радост неизмерну,
И што се моји осећаји буде кад будимо се ми
И што истог трена мир дође кад време је сна,
У нашем дисању складном.

Наша заљубљена тела миришу једно на друго
И не требају нам речи да се разумемо
А некад бесмислене речи нежно схватимо

Неће од зловољног ветра се заледити
Ни од суморног тропског сунца увенути
Цвеће у цветњаку који је наш и само наш

И нек строфе ове прочитају многи:
то је интимност наша – поклон људима.



¤


 
ВРЕМЕ САДАШЊЕ И ВРЕМЕ ПРОШЛО

Време садашње и време прошло
Су оба можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно
Читаво време је неискупиво.
Што је могло да буде јесте апстракција
И остаје стално могућност
Само у свету шпекулације.
Што је могло да буде и што је било
Показује један крај, који је увек присутан.
Кораци одјекују у сећању
Низ ходник који нисмо бирали
Ка вратима која никад не отварасмо
У ружичњак. Моје речи одјекују
Тако, у твојој души.



¤


 

 ПИСАНО ЗЕЛЕНИМ МАСТИЛОМ 

Зелено мастило ствара баште, шуме, ливаде,
крошње где певају слова,
речи које су стабла,
реченице које су зелена сазвежђа.

Пусти да моје речи, о мила, сиђу и покрију те
као киша лишћа снежно поље,
као бршљан камене зидове,
као мастило хартију.

Руке, струк, врат, груди,
чело чисто као море,
потиљак јесењске шуме,
зубе који грицкају влат траве.

Зелене пеге, попут звезда, осипају твоје тело,
као тело упупелог јаблана.
Нека ти не сметају толики ситни и светли ожиљци:
погледај небо како је зеленим звездама тетовирано.


¤


 

 ДОДИР 

Моје руке
Отварају завесе твога бића
Одевају те у другу наготу
Откривају тело твога тела
Моје руке
Измишљају друго тело твога тела.

_______________________


Томас Стернс Елиот
Рођен је 26. септембра 1888. године у Лондону. Био је енглески писац америчког порекла, један од најпознатијих европских песника XX века. Умро је 4. јануара 1965. године. Нобелову награду за књижевност добио је 1948. године.


¤


 
 ДЕВОЈЦИ КОЈА ПЛАЧЕ 

О, како те се сећам:

Стојиш на највишој степеници степеништа –
Наслонивши се на баштенску урну
Уткала си, уткала сунца сјај у своју косу
Привијаш цвеће на груди у болном соку
Тресни га о земљи и иди
С пролазном мржњом у оку:
Али уткај, уткај сунца сјај у своју косу.

Желео бих да сећање оде,
Желео да њу ова моја патња боде,
Да сећање оде, да оде,
Као што душа одлази од тела рањеног и болног,
Као што дух одлази од тела искоришћеног.
Нашао бих
Неки начин неупоредиво лак и вешт,
Лак за обострано схватање,
Лак и безверан као осмех, као руковање.

С њим је отишла, али је јесен као сен
Роби ми машту дане и дане,
Многе дане и многе часе:
Њене косе преко руку, њене руке – живе вазе.
И питам се како је могла с њим
Требало је да се лишим покрета и позе.
Каткад ове блудње узнемире
Немирну поноћ и подневни мир.