Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                21 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Брод | Сенка Војиновић



Белеет парус одинокий... 

М. Ј. Љермонтов

 

Брод је пловио близу стрме камените обале. У једној сеновитој ували, на заравни од ситног шљунка, парчету мекоте чудновато отргнутом од суровог стеновитог крајолика, лежала је жена и сунчала се. Тачније, скривала се од врелих сунчевих зрака, који су ван њеног удобног заклона пробадали кожу попут ужарених стрела, одапетих на неком древном бојишту. Овако, препуштала се читавим телом пријатној топлини која ју је прожимала, безбедна, ван домашаја ватре, убода, рана и бола. Слушала је хук таласа, док су се распрскавали о околне литице, и укроћени, претварали у пену која је лагано клизећи глачала каменчиће њене минијатурне плаже. Још у даљини спазила је брод. Његова раширена једра моћно су се беласала на сунцу и будила у њој неку једва сазнатљиву, успавану или никад досањану песму. Зов слободе. Километрима около није било ни живе душе, осим ње, и брода. Утонула је у занесено маштарење у својој скровитој ували. Након дугих празних сати испуњених само одсјајем сунца на води и шумом таласа, сада се појавило нешто што јој је заокупило докону мисао. Питала се откуда долази тај једрењак, куда је све прошао, воде каквих предела су запљускивале његово корито, које је буре преживео, какве је радости а какве ожиљке понео са собом, какви су му путници... Брод се све више приближавао. Њена радозналост је расла. Када је био сасвим близу, са палубе се зачуо глас:

— Хеј! Здраво! Хоћеш ли да се провозаш на мом броду?

Окренула се око себе, мада је знала да у близини нема никога осим ње. Позив је изгледа био њој упућен. Заклонила је очи од сунца руком и загледала се боље у правцу одакле је дошао глас. Уочила је да је на броду један једини морнар. Пловио је сам. То јој, ипак, није било чудно, више природно. На тренутак ју је преплавило усхићење од замисли како би заиста било дивно ући у ту лађу, отпловити незнано куд, под вођством снежнобелих широко развијених једара. Слушати шапат никад невиђених даљина. Заронити у модре дубине непознатих мора. Гледати румене заласке над страним хоризонтима. Или само стајати уз ограду палубе, поред овог чудног морнара, у ноћи, покривена небом прошараним светлуцавим звездама. Можда их једном и избројити. Сунцем опаљено лице јој се смешило и дозивало је погледом. Међутим, брод се није заустављао. Само је и даље лагано пловио близу обале. То ју је збуњивало. Очекивала је да ће у једном моменту бацити сидро, укотвити се, да ће морнар сићи, окупати се у хладу увале, осушити се на топлом шљунку, а онда је увести на свој једрењак. Уместо тога, морнар ју је и даље дозивао. Упитала га је како да приђе, кад се брод не зауставља. Одговорио јој је:

— Па мораћеш да допливаш до њега, да га стигнеш. Ја се никад не заустављам ни на једној обали, пловим око њих, и покаткад људи допливају до мене, укрцају се и праве ми друштво неко време.

То ју је још више збунило. Мало и љутило. И она је могла да каже: Ни ја се не мичем са своје шљунчане плаже, ако желиш да се дружиш са мном, мораш да сиђеш и дођеш до мене. Па ипак, мамила ју је и даље голицава жеља да заплива,  стигне и освоји тај брод слободе. Спречавао ју је њен урођени опрез. И страх. На крају крајева, шта она зна о овом броду и његовом морнару? Види их први пут у животу. Можда и последњи. Не улази се тек тако на непознате бродове и креће у неизвесне пловидбе. То је просто — лудо. Махнула му је руком у знак поздрава и пожелела лепо дуго лето и мирно море. Морнар је променио правац и отпловио даље.

Наредних дана, међутим, ушло је у жену неко дотад непризнавано осећање досаде и празнине. Сваки час загледала је у пучину, ишчекујући брод да се опет појави на видику. Чак је повремено напуштала своје удобно хладовито скровиште и успињала се и на литицу да боље осмотри. Кајала се што није запливала ка њему, сад јој се чинило да то и није било тако сумануто и немогуће. Да ли привучен њеном чежњом, или случајно, брод се појавио. Покушала је да са морнаром разговара из даљине. Није хтела да га пита зашто је поново дошао. Распитивала се за друге ствари, оне које немају никакве везе са њом. Зачудо, и оне су је дотицале. Желела је да зна какве су обале крај којих пролази на свом путу, какви су њихови становници. Морнар јој је причао да су врло разнолике. Неке су сурове и неприступачне, дивљих и непријатељски настројених житеља, а неке, опет, предели блаженства, обиља, благог сунца, сочних воћака, пријатељски насмешених лица, податних и страствених жена. Занимало ју је зашто се бар у тим крајевима није задржао, или остао заувек, али прогутала је своје питање. За њу је можда и боље што није, ко би јој сад правио друштво на овом малом усамљеном осенченом жалу. Али, то друштво није јој доносило радост коју је прижељкивала, било је пуно стрепње, нечег несталног и крхког, попут привиђења за које знаш да ће се сваког часа расплинути и нестати, остављајући иза себе празнину само још дубљом и безнаднијом.

Морнар јој је предложио:

— Зашто стварно не покушаш да допливаш до мене? Јако бих то волео. Кад будеш била довољно близу, пружићу ти руку и помоћи ти да се укрцаш на брод.

Жена је дуго размишљала. Тешко се одлучивала. Но, није јој се одрицало морнара и његовог присуства. Покушала је да га завара дугом причом, да купи време. Мислила је да ће јој, ако што више сазна о морнару, то помоћи да лакше сустигне његов брод, кад се једном реши. Међутим, и поред многих ствари које јој је морнар испричао, све што је сазнала није било оно право, најбитније, одгонетка, кључ, уже којим би се привезала за његов једрењак. Детаљно га је проматрала. Понекад би јој деловао исцрпљено, уморно, измучено дугим усамљеним путовањима на којима никако није успевао да утоли своју бескрајну жеђ. Да ли је и он сам знао за чиме трага? Зашто живи по својим бесмисленим правилима која не помажу ни другима, који желе да му се приближе, ни њему самом? Или само непрестано бежи?... Помишљала је да је и њему, бар некад, потребан мир, уточиште какво је она себи пронашла, и желела је да му га понуди, да га подели. Ко зна, ако се макар мало задржи, можда пожели да остане. Говорио јој је покаткад да га њена близина умирује. Питала се је ли то разлог што се брод враћа, или је и то само неочекивана успутна станица његовог неутаживог немира.

Након једног поподневног купања, у самоћи њеног маленог шљунчаног царства, уместо брода, жену је дочекала  порука у боци. Кад ју је отворила, у њој је стајало само: Да ли ти мене волиш? Знала је да је од морнара. Шта да одговори? Да, био јој је потребан, и хтела је да и она буде потребна њему. Али, она је умела да воли само широко, недокучиво небо над њом, и да осети само додир сунца и воде. Како се воли неко као што је морнар? Може ли се такав неко волети? Ко је уопште он? И све и да га заволи, то не значи да би јој узвратио истом мером. Можда је та порука само израз тренутног клонућа, једног момента у којем му је нужно да се за секунд усидри, да зна да неко мисли на њега, да није све тако нестабилно, покретно, измичуће, да би се одмах потом, све изнова помакло, кренуло, наставило својим уобичајеним током незаустављања. Пажљивије је погледала боцу. Била је од рума. Њен испијени садржај још је реско дражио ноздрве. Насмешила се резигнирано. Није одговорила. Понашала се као да се ништа није ни догодило.

Брод је долазио, и одлазио, и жена је слутила да ће се ускоро отиснути у неке нове, далеке крајеве, да истражи њихове обале. Једног дана, који се ни по чему није нарочито разликовао од осталих, осунчаних и обојених у плаветнило неба и мора, или можда јесте, за једну дубљу плавичасту нијансу, тек, жена се осмелила и запливала ка броду. У почетку јој је изгледао као лако достижна мета, чудила се што се није раније бацила, што је одуговлачила; вода јој је пријатно миловала тело, сунце растапало своје зраке по намрешканој површини, као да јој је обележавало стазу, брод се белио сасвим близу, надохват руке, а морнар махао руком, испруженом у знак поздрава или обећане помоћи. Али, негде на пола пута, осетила је како посустаје. Брод јој је све више измицао. Чула је морнара како довикује: Пливај брже! Прати мој брод! Ако пожуриш, стићи ћеш га!... Снажно је замахивала, али тело је више није слушало. Руке су јој изгубиле јачину, ноге се кочиле, срце силно лупало. Захватио ју је талас панике. Скупила је једва толико снаге да се врати натраг на обалу. Уздрхтала и разочарана, спустила се на топлу и тврду постељу од шљунка. Брод је јездио ка пучини.

Жена није одмах одустала. Покушај се поновио више пута. Понекад би јој се њен циљ учинио ближи, приступачнији но раније, и готово да је могла да дотакне сребрни бродски труп, али, опет би се на крају показало да је тај осећај био варка, да се брод удаљава, ван њеног домашаја, остављајући је поново клонулу, очајну и саму. Сваки наредни пут осећање безнађа се појачавало. Још је могла да чује глас морнара како је дозива и бодри да плива брже, али је тај дозив бивао све тиши, све даљи, а рука се више није назирала. Ничег није било између њих, само ваздух плав од неба и воде, али тежак и загушљујући од мучног сазнања да се све раставља на делове, на одвојене светове и одлази у пределе из којих се више не може ни дозвати. Дозивања бледе од даљине, постају само жеље, па нејасне успомене... Жена је, последњи пут, пратила брод погледом, све док се, нестваран и бео, није претворио у црну тачку на хоризонту, па се и она изгубила у неповрату. Остао је једино неизбрисив траг у очима, одсјај сећања и чежње који се опиру неумитном забораву. А надају му се као жуђеној утехи и олакшању.

У дну душе, знала је зашто није могла да доплива и укрца се на једрењак, шта је спутавало њено тело да се размаше кроз таласе. Нехотице, морнар јој је постао превише битан, битнији од самог белог брода и краткотрајног узбудљивог путовања. Човек један другом не може бити средство — само циљ, било је урезано дубоко у њој. Брод се није враћао. Отпловио је. Лутао је, као и увек, по неиспитаним крајевима, привучен светлуцањем новог и несазнаног, заувек изван видика жене из сеновите увале, ма како се трудила да проникне у замишљено обзорје. Тако, милошћу богова, није могла да види један призор. Негде тамо, далеко, неко је пливао ка броду, баш као и она некад, са своје обале. Плива брзо, одлучним покретима — и сустиже га. Из воде израња рука, спаја се са оном испруженом из брода, за руком се помаља и цела фигура, и уз помоћ снажног трзаја, победоносно ступа на палубу. На ветру се, као застава, лепрша њена дуга, тамна коса.