Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  4 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Песме у прози | Ранко Павловић
МАЈСТОРИ И МАЈСТОРИЈЕ



КРОЈАЧ

 

Познајем кројача коме од старости дрхте руке, али из њих још не испушта маказе и иглу.

Смије се онима који говоре да је свако кројач своје судбине. Када бисмо сви били кројачи, каже, на шта би овај свијет личио?! Орачи нека ору, копачи нека копају, косци нека косе, скелеџије нека пркосе Харону (доста је и његовог било!), гробари нека сахрањују, љекари нека видају ране и лијече душе, кочијаши нека бичем у ситно бисерје мрве тишину, а кројачи ће да кроје и да шију, јер нико други то не зна да ради, па чак ни да своју судбину кроји и прекраја.

Опсједнут је идејом да прекроји небо.

Једну половину прекројио би у прозрачно плаву свилу, сличну јутарњој ведрини послије олујне ноћи, бистру као изворска вода, а другу половину у тамномодри плиш, посут сребрнастим искрицама, у коме би се огледала звјездана августовска ноћ без мјесечине.

Сада тражи прељу која би у танку нит упрела мјесечину да њоме сашије те двије половине неба.

Послије ће, прича све рјеђим посјетиоцима у скученој кројачници, својој драгани од свиле искројити хаљину која ће је вратити у младост, а од плиша себи витешку одору која ће му вратити снагу и мушкост.


КОВАЧ

 

Када му неко донесе какву алатку да је поправи, ковач прво из уста истисне ријеч и баци је у жар. Мијехом разгори ватру да се ријеч загрије до усијања. Онда је клијештима донесе на наковањ, па је ударцима чекића обликује до жељеног изгледа. Увјеривши се да је добио оно што жели, још врелу ријеч убаци у хладну воду, да је окали.

Ковач затим надланицом десне руке обрише зној са чела и ономе ко је донио алатку даје своју чврсту ријеч да ће посао обавити што боље зна и може.

Ако у међувремену наиђе каква жена, па још млада, он брзо обуче мајицу дугих рукава, да је не залуђује гаравим мишицама.

Снагу оштри у ковачници и чува је за жену коју је исковао искошеним погледом с одсјајем сребра са наковња.

Дјецу није исковао, родила му их је жена. Њима с посла доноси откивке пресвучене златастим сјајем осмијеха.


КРОВОПОКРИВАЧ

 

Греде, вјенчанице, рогови, летве, шиндра, цријеп, салонит...

Све то пада у понор тамних мисли кровопокривача када се сјети да кровом заклања плаветнило неба.

Често сједи на јеловим роговима, крај гомиле сложених црепова, загледан у недогледне висине.

Како би лијепо било, мисли, да је небо слојевито. Попнеш се горе, изрежеш комад прозирног плаветнила, сиђеш и од њега направиш кров. Онда погледаш горе и видиш исто такво плаветнило. Ни соко бистрим погледом не би могао уочити одакле си узео онај слој.

А људи одоздо кроз кров гледају сунчано или озвјездано небо!

У неком другом животу кровопокривач ће бити бродоломник на, неким чудом, сачуваној палуби прекоокеанског брода и над њим ће небо бити једини кров.

 

МЛИНАР

 

Млинар воли ноћу да меље жито окупано у тежачком зноју, јер тада испод млинског камена у купац заједно са брашном сипи сребрн прах мјесечине.

Покаткад кроз размакнуте поднице од тесане храстовине гледа како се доље под воденицом запјењеном омајом са млинског кола купају наге горске виле.

Када се на малој заравни крај воденице виле наиграју, рашире крила и одлете да неком другом воденичару причине радост, наш млинар скокне до куће, доведе снену жену, па на лежају од папрати дуго покушава да и од ње начини вилу.

Родиће нам се син, и он ће бити млинар, каже послије свега.

Тада жена од ситног млива замијеси хљепчић омајом коју млинар донесе са витала млинског кола, па га испече у жару и пепелу. Пола хљеба поједу, а другу половину оставе на грмљу крај воденице, птицама за доручак.

Док стреса листиће сасушене папрати са сукње, враћајући се кући, млинарка пјесмом буди јутро и птице.


ПЕКАР

 

Када му понестане брашна, пекар у млину што га покреће лахор, самеље неколико нарамака зрелог љетног дана, коју прегршт осушених љековитих трава, припремљених за зимске разговоре уз чај, комад шумске тишине и једро зрневље птичијег цвркута.

Квасца када му узмањка, помијеша дјечији кикот с мирисом цвијећа што расте у саксијама на прозорима пекаре.

Нестане ли воде, тијесто замијеси запамћеним жубором завичајног потока.

Умјесто соли, у тијесто ставља мирис липовог цвата са стабла које наткриљује пекару.

Остане ли без дрва, пећ заложи руменилом сунца на изласку, па се и кора његових хљебова тако зарумени да их не жалимо појести већ их чувамо да на њима одмарамо поглед.

За дјецу из улице пекар прави рскаво пециво од пјене ријечних брзака.

Заљубљенима дарива переце од мјесечине и љути се на њих што их не поједу, зато што се засите пољупцима.

Пекар би волио да поклања своје хљебове, али их мора продавати, јер жели да направи велику пекару у којој ће његови синови добротом хранити људе у невољи.


 

ВРЕТЕНАР

 

Некада су вретенари од јошковог дрвета правили вретена. Те чудесне справице, у рукама вјештих преља, које су на њих намотавале нити испредене вуне и мајсторове наде, постајале су чигре око којих се вртио цијели свијет.

Вјештице из мрачних шума, и још мрачнијих пећина у њима, много су вољеле вретенаре, јер су правили брда вретена. А оне, вјештице, успављивале су принцезе и са знатижељом чекале њихово буђење и убадање на дјела вретенарских руку. 

Јошике сада дивље расту крај ријека, јер нема вретенара да их сијеку и од њиховог дрвета праве вретена. Зато су се вјештице одавно преселиле у бајке и цртане филмове, а многе принцезе су своја узвишена звања замијениле глумачким занатом.



О ПИСЦУ

 

 
          Ранко Павловић 

Рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића, Република Српска, Босна и Херцеговина. Школовао се у родном селу, Теслићу и Бањалуци.

Кратко вријеме радио је у просвјети, а затим у новинарству (дописник и уредник дописништва сарајевског Ослобођења у Бањалуци, директор Новинско-издавачке дјелатности Гласа у Бањалуци и уредник у овом листу) и издаваштву (директор и главни и одговорни уредник  Издавачке дјелатности Глас српског).

Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за дјецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.

Објавио је 16 збирки поезије, 16 збирки прича, четири романа, једну збирку есеја, књигу књижевних критика и десет радио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио-игара за дјецу.

Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.

Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки, холандски, шведски и друге језике.

 Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде Кочићева, Скендер Куленовић, Лаза Костић, Кочићева књига, Шушњар, Удружења књижевника Српске за књигу године, Подружнице Удружења књижевника Српске и града Бањалука за књигу године, Пјесма над пјесмамама, Исак Самоковлија, Зија Диздаревић, Фра Грго Мартић, Григорије Божовић, Веселин Маслеша, Удружења књижевника БиХ за књигу године за дјецу,  Станко Ракита, Гордана Брајовић, Принц дјечјег царства, Мали принц, Алекса Микић, више пута награде за радио-драмске текстове и приче и многе друге.

Додијељене су му повеље Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Српске за животно дјело.

Био је номинован за најпрестижнију међународну награду за књижевност за дјецу Астрид Линдгрен.

Живи и ствара у Бањалуци.