ХРАСТ
Већ одавно сам у шуми.
Пролазе дани, мјесеци, године.
Заборавио сам гдје је улаз,
не наслућујем пут ка излазу.
Разговарам са стаблима.
С ким бих другим, кад вукови
бјеже и од моје мисли,
а птице се сашаптавају,
скривајући главе крилима?
Постајем дрво. Липа бих да сам,
мек залогај за глодаре,
али храст ураста у мене,
годови ми стежу груди,
ребра прскају као леденице.
Коријеном урањам до предака
и храним се њиховом причом,
већ обраслом заборавом.
Осјећам: сасвим сам дрво,
годови у мени се размичу
и дишем пуним зеленим плућима.
Дио сам шуме. Вукови прилазе,
птице се гнијезде у мојој крошњи,
јелике ме милују гранама.
Баш ми је лијепо откад сам храст,
на излазак из шуме више и не помишљам.
⪤
БРЕЗА
Јутром одлази у шуму.
Под јеликама учи сунчанице
како да усркну сунчев зрак
када се начас појави кроз грање,
рујнице како да одшетају у бајку.
Под грабом учи мраве
како да засију поља пшенице
у својим мравињацима,
под јавором распјеване цврчке
како да сниме компакт диск.
Птице покушава научити
да лете не ширећи крила.
Када се умори,
постаје бреза
и дрхти на повјетарцу,
као њена мисао на оног
који не налази пут до срца шуме.
Пред сумрак
враћа се бјелопута
с њедрима пуним лишћа
на коме ће, ушушкана сном,
чекати јутро, да опет буде бреза.
⪤
ЦЕР
У шуму када залута,
дијете постане жбун,
украс у врту цера-господара.
Првим удахом озона,
постаје кршан церов син
и жудним погледом мјери брезу.
Прва муња када га опрљи,
ватром спржи цер у чијој је сјенци
и постаје цер-господар.
Из шуме када изађе,
немоћан да спута гране,
сања брезино лишће.