Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                20 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Испод пера  | Ранко Павловић
ШУМА



ХРАСТ

Већ одавно сам у шуми.
Пролазе дани, мјесеци, године.
Заборавио сам гдје је улаз,
не наслућујем пут ка излазу.

Разговарам са стаблима.
С ким бих другим, кад вукови
бјеже и од моје мисли,
а птице се сашаптавају,
скривајући главе крилима?

Постајем дрво. Липа бих да сам,
мек залогај за глодаре,
али храст ураста у мене,
годови ми стежу груди,
ребра прскају као леденице.

Коријеном урањам до предака
и храним се њиховом причом,
већ обраслом заборавом.
Осјећам: сасвим сам дрво, 
годови у мени се размичу
и дишем пуним зеленим плућима.

Дио сам шуме. Вукови прилазе,
птице се гнијезде у мојој крошњи, 
јелике ме милују гранама.

Баш ми је лијепо откад сам храст,
на излазак из шуме више и не помишљам.

БРЕЗА

Јутром одлази у шуму.
Под јеликама учи сунчанице
како да усркну сунчев зрак
када се начас појави кроз грање,
рујнице како да одшетају у бајку.
Под грабом учи мраве
како да засију поља пшенице
у својим мравињацима,
под јавором распјеване цврчке
како да сниме компакт диск.
Птице покушава научити
да лете не ширећи крила.

Када се умори, 
постаје бреза
и дрхти на повјетарцу,
као њена мисао на оног
који не налази пут до срца шуме.

Пред сумрак
враћа се бјелопута
с њедрима пуним лишћа
на коме ће, ушушкана сном,
чекати јутро, да опет буде бреза.    

ЦЕР

У шуму када залута, 
дијете постане жбун,
украс у врту цера-господара.

Првим удахом озона,
постаје кршан церов син
и жудним погледом мјери брезу.

Прва муња када га опрљи,
ватром спржи цер у чијој је сјенци
и постаје цер-господар.

Из шуме када изађе,
немоћан да спута гране,
сања брезино лишће.  



О ПЕСНИКУ

 

  
          Ранко Павловић 

Рођен је 1943. у Шњеготини Горњој, код Теслића, Република Српска, Босна и Херцеговина. Школовао се у родном селу, Теслићу и Бањалуци.

Кратко вријеме радио је у просвјети, а затим у новинарству (дописник и уредник дописништва сарајевског Ослобођења у Бањалуци, директор Новинско-издавачке дјелатности Гласа у Бањалуци и уредник у овом листу) и издаваштву (директор и главни и одговорни уредник  Издавачке дјелатности Глас српског).

Пише поезију, прозу и драмске текстове, за одрасле и за дјецу. Бави се књижевном критиком и есејистиком.

Објавио је 16 збирки поезије, 16 збирки прича, четири романа, једну збирку есеја, књигу књижевних критика и десет радио-драма за одрасле, затим осамнаест збирки прича за дјецу, шест збирки пјесама за најмлађе, један роман за младе, десетак текстова за дјечја позоришта и петнаестак радио-игара за дјецу.

Завод за уџбенике у Источном Сарајеву објавио је његова Изабрана дјела.

Заступљен у читанкама, лектири и многим антологијама. Његове пјесме и приповијетке превођене су на италијански, пољски, мађарски, енглески, румунски, њемачки, холандски, шведски и друге језике.

 Награђиван је значајним признањима за књижевност, међу којима су и награде: КочићеваСкендер КуленовићЛаза КостићКочићева књигаШушњарУдружења књижевника Српске за књигу године, Подружнице Удружења књижевника Српске и града Бањалука за књигу године, Пјесма над пјесмамаИсак СамоковлијаЗија ДиздаревићФра Грго МартићГригорије БожовићВеселин МаслешаУдружења књижевника БиХ за књигу године за дјецу,  Станко РакитаГордана БрајовићПринц дјечјег царстваМали принцАлекса Микић, више пута награде за радио-драмске текстове и приче и многе друге.

Додијељене су му повеље Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Српске за животно дјело.

Био је номинован за најпрестижнију међународну награду за књижевност за дјецу Астрид Линдгрен.

Живи и ствара у Бањалуци.




Жељко Драгићевић – Стара кућа