Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                22 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Апостолка самоће
Исидора Секулић





Пише: Милена Ћировић




Члан дописништва Српске краљевске академије, прва српска жена академик, преводилац књижевних дела на седам језика, приповедач, есејиста, путописац, поборник развоја српске културе и књижевности, све ово је сједињено у једној скромној, крхкој и саосећајној жени.

Шта је заправо чини посебном и зашто је необично-обична жена?

Животни пут Исидоре Секулић одредило је њено детињство у коме проживљава све што је одваја од нормалног одрастања са децом те животне доби.

Родила се у бачком селу Мошорину, 1877.године.  Након годину дана по њеном рођењу породица Исаковић се сели у Руму, где јој је отац био председник општине.  Рано се сусрела са смрћу, схватајући да постоји бесповратност. Старији брат јој умире када је имала четири године, а мајка  када је пошла у први разред. Отац, и сам високообразован за то време, посвећује јој се и развија свест о култури и образовању. Због напредовања у послу, са кћерком и две године млађим сином селе се у Земун и ту почиње озбиљно Исидорино школовање, почев од учења грчког и руског језика. Са 9 година отац је шаље у Болоњу и после две недеље већ је говорила на италијанском језику. Учење јој није представљало проблем од првог дана поласка у школу, али та њена одлика је имала лошу страну по њу. Исмевана због знања и лаког савладавања градива, била је изложена поругама вршњака да ништа друго не зна осим да учи.  Повлачила се и стидела себе, седела у послењој клупи, доживљавајући своје знање као терет. Због таквог односа,  у самоћи је пронашла свој унутрашњи свет као уточиште од свега што би њеној искреној и неисквареној души донело патњу. Живела је скромно, повучено и усамљено. Кад је одрасла, истинољубива, бирала је људе са којима би се дружила и разговарала.  Многи су је се прибојаваили због њеног знања и оштрог језика, јер је говорила истину без устезања.

У Сомбору је завршила Учитељску школу, а у Будимпешти, на Вишем педагогијуму дипломирала је  на групи за математику и природне науке. У Немачкој је докторирала из филозофије. Радила је најпре у Панчеву, једно време у Шапцу и на крају у Београду. Била је професор математике, срспког и немачког језика, једно време чак и фискултуре. То што је дипломирала на природним наукама, докторирала на филозовији и опсесивна љубав према књижевности, у којој је пронашла најискренијег пријатеља,  говори о њеној свестраности.

Опседнута књижевношћу посветила се књигама и развоју културе. Њени есеји и лирска проза били су део новог књижевног стваралаштва. Као списатељка рушила је све стереотипе о жени и женском стварању. Приватно скромна, била је свесна своје вредности као ствараоца. Али није се узносила собом. Све што је знала о себи и животу писала је у приповеткама, путописима, романима, белешкама, писмима, есејима. Пропутовала је многе земље и сусретала се са различитим културама. Била је емотивни занесењак, која је разумела и Исток и Запад. Имала је наклоност и љубав без ограничења према свему где је уочавала изузетност и писала разнолике тематике. Кроз есеје мирила је духовни свет две супротне стране – источњачки и западни, први - свет мистичне духовности и други - свет моћи. Одликовала се ширином мисли и писала без граница о филозовији живота, о уметности, језику, историји.  Као мото свог делања записала је у „Ауторитету највиших моћи“ једну мисао, која је оправдавала њен начин рада:

„Додирне човека нешто што он не може да додирне – такво је наше искуство.“

Није писала мемоаре, али свако дело осликава њену унутрашњост. Елиминација међу вршњацима, губитак браће, мајке и оца, инспирисали су је да напише приповетке и објави их 1913. године под називом Сапутници. Приповетка  Буре је аутобиографска, у којој је главни лик усамљена девојчица и њен доживљај света, која супротставља своју унутрашњост  незадовољавајућој спољашњој реалности. Маштала је о морима, глечерима, пространствима. У том бурету стварала је бескрајан свет, баш као и списатељица у својој самоћи, која је већ као дете схватила да све има почетак и крај, живот своју пролазност.  Говорила је:  „Живот је синтеза живљења и пролажења...Ко не мисли о пролазности, не мисли ни о животу. С разапетим једрима и крилима се одлази. С пуном чашом живота у руци се пролази.

Исти пориви и чести одласци на братов, а касније и очев гроб били су јој инспирација за писање приповедака сабраних у збирци Хроника паланачког гробља. Дакле, и ова збирка је огледало њеног детињства и спознаје о пролазности. Места описана у свакој приповеци су јој позната, амбијенти у којима је провела своје младе дане описала је у тим причама. Свака од њих почиње и завршава се описом гробља, а ликови, снажни у младости, бивају самлевени  жрвњем живота.

Књижевни живот Исидоре Секулић није тешко пратити, али у приватном животу била је тајанствена утолико пре што је била затворена према спољашњем свету. Душу је хранила самоћом и тушином у којој је стварала. Због таквог понашања имала је и надимак „Апостолка самоће“.  Писала је записе, писма, белешке, међу којима је записала и своје поимање ћутања:

„По који пут се у животу враћам на тачку: ћутати, ћутим, ћутање. Благо онима који су род тима трима ствари. У саобраћају с људима и са догађајима човек говори, у себи човек ћути. Како је загонетна ствар ћутање, и сан је загонетна ствар, али ћутање загонетније...

Говором се кажу велике важне дивне ствари, али све у ограничењима. Најпрецизније и најсуштинскије знамо оно што не можемо никада исказати...Дубоко ћутање је духовна суштина... Ко уме дубоко ћутати, дато му је да изађе из ограничења, да има додир са суштинама. Ко лепо говори, моћан је земаљски, ко дубоко ћути, моћан је васељенски.“

Њена писма упућена најумнијим људима наше културе,  као што су Милош Црњански, Иво Андрић, Мирослав Крлежа, Растко Петровић, Јован Дучић, Васа Стајић, који су држали до њеног суда и читалачке процене, највише говоре о њеној радости у стварању, о њеним расположењима, односу према људима и стању усамљене жене.

„Ја живим ван друштва, додуше, али се интересујем за људе, поштујем и волим своје савременике можда боље него неко поштовани и вољени. Вас такође познајем, и имам много симпатија за вашу духовну силуету(...)него да вас позовем, ја се ипак уздржавам од тога. Јер, на крају свега дугог и многог живљења у великом свету, не умем с људима и немам среће с људима, па себе због тога кињим, а људи се бојим...“ (Из писма Растку Петровићу 15.01.1923)

Била је религиозна, поштујући духовност и своју веру. Држала је до традиције. Редовно је одлазила у цркву на Топчидеру. Као што није волела да прича о себи, није  износи ни своја размишљања о Богу, сматрајући да је то лично, интимно убеђење. Постоје мало спомињани записи о њеном односу према религији. Интересантно је њено виђење и приказ људског опхођења према Свевишњем, коме се човек обраћа само у тешкоћама, а скоро никад у захвалности за оно што има. У свом запису Крај гроба који ће да засија каже:

„Спаваш, Исусе! Умро си, и погребен. Господе, да се за часак одмориш од људске хуле и освете, од људског плакања и мољакања... О Гробе, свети, мученички, слатки Гробе, из којег једаред у години силази печат ћутања на увек несита срца и увек несита уста људска!“ 

 Записивала је Молитве у Топчидерској цркви, такорећи поетском мишљу, које јасно говоре о њој и њеној самосвести.  Друга молитва, од написаних  10, говори о њеном раду и самоодрицању, скромности и сиротовању:

„Сан, храну, доколицу, починак, све сам себи ускраћивала, и ускраћујем, Господе. Али све то, и све способности и сав рад робијашки сталан и једнолик , не преображавају ме доста. Што ћу ти најзад принети од себе, Боже, неће бити употребљиво ни за прашину будућности људске. То, Господе, тај напор из свих сила, и то будно знање да је све мало и слабо, то Те молим да примиш као службу моју Теби. Ја верујем, Господе, да има достизања, али ја мучно и узладно чиним покушаје да стигем и до прага достизања. Но немам последње очајање због тога, Господе! То саопштење, то је данас крај моје молитвице.“

У десетој, последњој молитви обраћа се Богу молбом: „..да будем у простору у којем нема ничега од живота земаљског... Да уђем у духовну своју судбину потпуно и престанем бити оно за што важим у животу“ – желећи да  у последњем часу ишчезне у Богу.

Њен рад био је често исцрпљујући, али од почетка до краја остала је доследна себи, вансеријска појава и једна од најумнијих жена која је стварала у српској књижевности и култури.

„Свака духовност захтева огромну унутрашњу дисциплину, прибраност, а она је у сфери подвижништва... Литература захтева велика одрицања, скоро живљење по неком строгом монашком типику.“ (Исидора Секулић – О ауторитету највиших моћи)

Исидора је вишеструко успела, ако не у реалности, онда бар у себи да споји Исток и Запад - невину духовност и огромну енергију да писаним речима и умним делима створи нови бесконачан и трајан свет у доба ратних разарања.

 

* * *

 

Једно је сигурно, судбином предодређена, била је необична у времену у ком је живела и за окружење у ком се развијала и као личност и као књижевник. Пут, који јој је био записан на длану судбине, водио ју је кроз разне пределе и пространства живота. У младости беше то борба добра и зла, повлачење пред реалношћу, а онда је пронашла мач у камену, који је извадила снагом ума и користила до краја овоземаљског живота.

Умрла је 05.10.1958. године и сахрањена на топчидерском гробљу, по свом захтеву скромно, јер помпе ни у животу није волела.