Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                10 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

О младима је реч
 
ЗАКОНОМ УРЕЂЕНО БЕЗАКОЊЕ





Пише: 
Марко Јуришић



Претходни текст представљао је кратак резиме онога што је учињено на пољу објављивања поетских првенаца.  И иде ли да је број објављених срамотан, али то никога не интересује. Објављивање и афирмисање младих и нових стваралаца остављено је на милост и немилост појединцима.  Не постоји никаква законска регулатива која би то питање регулисала. Просто, ако је некоме ћеф да објави један првенац, он ће то и урадити, а ако није, неће. Ништа га не приморава да објави нити га шта спречава да не објави, јер тако нешто у нашим законима не постоји. Али, то је само један мали сегмент законске неуређености наше књижевне сцене, јер је она неуређена у свим сегментима, сем када је у питању потписивње уговора са издавачем. Но, и у том случају, све је ствар договора, па закон као и да не постоји. А шта би, барем у случају потписивања уговора, морало јасно и прецизно да се зна?

Уговор са издавачем је као и сваки уговор, један правно обавезујући акт, на који се обе стране (писац и издавач) могу позивати и на основу којег се могу тужити у случају неиспуњавања обавеза наведених у истом. Али, управо ту лежи проблем. Шта ће у уговору бити наведено, зависи искључиво од договора две стране. Не постоји ниједна законска одредба која би издавача приморала да у уговору наведе нешто што се њему не свиђа или што му не иде у прилог. Не постоји законски утврђена обавеза плаћања хонорара, самим тим ни висина хонорара; законом није утврђен минимални тираж дела, те се на основу тога још теже може утврдити висина хонорара; закон не обезбеђује дистрибуцију дела нити његову промоцију; закон не приморава књижаре ни библиотеке на откуп дела; и најважније, закон ниједног издавача нити издавачку кућу не приморава да објави било шта (наведено стање ствари дато је у грубим цртама, јер би детаљно појашњење захтевало навођење и тумачење закона, а књижевни часопис није место за то). Све наведене чињенице резултирале су следећим стањем на српској књижевно-издавачкој сцени:

У Србији постоје издавачи који годишње објављују од неколико десетина до неколико стотина наслова. Њихови тиражи мере се десетинама хиљада штампаних књига. У ситуацији у којој имамо идавачку кућу која у току једне године објави сто наслова у тиражу од минимум 50 000 примерака, не постоји закон који би једног таквог издавача приморао да објави један домаћи првенац и тиме афирмише једног новог писца, помогне целокупној афирмацији нових стваралаца и на крају, пружи моралну подршку свима онима који би тек да ступе на књижевну сцену. Да ли ће издавач објавити дело неког неафирмисаног писца или неће, зависи искључиво од његове добре воље, јер по закону на то није обавезан. Када би сваки издавач у сто објављених наслова морао да има једно или два неафирмисана имена, стање на нашој књижевној сцени би било знатно другачије.

Пошто не постоји законом утврђена обавеза плаћања хонорара, писци се све чешће у замену за бесплатно објављивање дела одричу хонорара (на који мају право јер га могу навести у уговору као једну од ставки), а то чине зато што издавач није у законској обавези да за објављено дело (сем уколико се у уговору не наведе другачије) плати хонорар. Тако издавачи имају законску могућност, коју обилато и користе, да не објаве ниједно дело за које им аутор тражи хонорар. Стога су аутори приморани да не траже хонорар, уколико желе да им се дело објави; и за ауторе који су у могућности да са издавачем склопе такав договор, да им се у замену за хонорар дело објави бесплатно, можемо рећи да имају много среће, јер се објављивање дела углавном мора платити. Уколико аутор плати за објављивање дела, у уговору се углавном предвиђа плаћање хонорара у неком бедном проценту од цене књиге. Али и у том случају аутори, без икаквих правних последица по издавача, углавном не добијају ништа, а разлог томе је опет правне природе: издавач није у обавези да за целокупни тираж унапред исплати хонорар (уколико се у уговору не наведе друкчије), већ то чини у временском складу са продајом књига, па тако ауор може чекати и по пола године не би ли му издавач платио хиљаду или две хиљаде динара. И наравно да никоме не пада на памет да пола године моли и да се понижава за хиљаду динара.

Из већ наведених разлога, издавач није у обавези да аутору гарантује дистрибуцију и промоцију књиге. Те две луксузне погодности се морају додатно платити, па уколико аутор не може да их плати, добиће комплетан тираж објављеног дела, па нека се сам сналази. А од тога, будимо иронични, нема ништа лакше, нарочито ако се има у виду да књижаре немају законску обавезу откупа. Неко ће рећи да је то логично и нормално, да књижаре саме одлучују о томе шта им је исплативо. Када је у питању интерес књижара то је тачно, али када је у питању интерес српске књижевности, то је далеко од истине, из следећег разлога: књижаре неће да откупе све што им се понуди, али издавачи све што им се понуди хоће да објаве, а за шта се, наравно, даје добар новац. Резултат таквог система је да по књижарама стоји гомила књига на које нико и не обраћа пажњу, а чије је власништво у троуглу аутор-издавач-књижара, крајње нејасно. Јер, издавач објави књигу и даје аутору, аутор је прихвати и проследи књижари на продају, а књижара прихвати али је не откупи, па тако нема ни интерес да је купцима препоручи већ је држи на полици (ако има места) рачунајући – ако је неко купи, добро је; ако је нико не купи, није лоше, ми ништа не губимо јер ништа нисмо ни платили.

У целом систему који је описан, јасно је да издавачи имају највећу корист. Они, у ствари, само корист и имају, јер се њима све унапред плаћа. Шта ће после бити са књигом коју су објавили и са аутором коме су узели паре, њих не интересује, јер су они, са правне тачке гледишта, свој посао обавили како ваља. Шта ће бити са аутором и књигом не интересује ни књижаре, које ће прихватити понуђену им књигу, али је од аутора неће купити, већ ће је уз такозвани „уговор о комисиону“ прихватити као поклон, па као се прода, добро јесте, а ако не, ником ништа. Тако у целом систему аутор остаје кратких рукава, без новца, али и без свега оног што би му тај новац у некој нормалној држави обезбедио.

У свему овоме највећи проблем за младе ауторе је тај што издавачи нису у обавези да објављују првенце. Истина, идавачи нигде у свету немају ту обавезу, али се у уређеним земљама издавачи воде логиком –што је квалитетно то је добро, а што је добро то се продаје. Но, спрега утицаја, познанстава, политике, веза и везица код нас је толико јака и утицајна, да о квалитету онога што се објављује баш нико не води рачуна, јер за тим нема потребе, а у крајњем случају то може бити и штетно. Књижевно издавачки систем који је код нас успостављен је такав да искључује сваку конкуренцију, било издавачима, било писцима које су ти издавачи профилисали и устоличили на трон домаће књижевне сцене. Могућност да се појави писац, нов, непознат, или група таквих писаца, која би постојећим европско-естрадним карикатурама показала где им је место, практично не постоји. Већ две до три деценије уназад слушамо о истим књижевним именима (као и о политичарима) и она се не мењају. Увести квалитет као мерило књиге значило би неизоставно одлазак у историју књижевних лакрдијаша, а пошто се то не сме, чему онда причати о квалитету? Људи који у својој педесетој или шездесетој години одлуче да први пут објаве неко своје дело постоје, али су веома ретки, и зато је прича о првенцима по правилу прича о младим људима који због свега наведеног највише осећају последице.