БРАНИМ СЕ Одбијам да ми дан посиви, да ми људи криви заривају у срце остатке своје душе, да ме гуше. Одбијам да престанем да волим прољећа у тмурним данима, грлићу своје жеље Твојима. Привићу се уз Тебе, мога. Осјетићу Ти дах и знаћу да нисам крива што живим сном, а сањам јавом. Из збирке Мјесечева ЈЕДИНО ОЧИ ТВОЈЕ У сутоне плаве, клонуле главе, до истине праве стићи ћу и рећи ћу да живјела јесам. У Твоме оку. Ја. Бојим се ноћи и да ли ћу моћи снаге смоћи... "Све, све ће проћи", кажу, важу. Нећу шарену лажу. Ја. Једино... једино још, очи Твоје по свијету ме воде, моје сате броје. И не бојим се јутра магловитог сутра. | СЈЕНА Нерадо о смрти пишем. Једноставно, научила сам да Те дишем, животом миришем. Но, постанем ли прах, свилен и бијели, облетјећу вјетром свијет цијели и поново бити Твоја она која Те жели: и земљом, и водом и крадом од свијета попут дјетета. Родићу се, кажем као трава, као латица плава, као сунцокрета глава. И када кише росе, додириваћу Ти ноге босе, док корачаш. Мени. Сјени. Хеј, горе гледај! Ништа друго не могу ни бити до дуге шарене нити и небом се крити, и снити Те, чекати послије кише сваке. Узми зато прстохват сунца, нека Ти се у џепу нађе, кад тмурни облак Те снађе, заустави капи! Топлине се напиј! И крени. Мени. Сјени. |