ЉУДИ ОД ЛЕДА И ВАТРЕ

 

Многи људи зазиру од поезије, и то из страха да је неће разумети, па су покаткад и љути на песнике што су сакрили неке мисли и идеје у необјашњиве склопове, уместо да их јасно поделе. Одатле су углавном омиљени они песници који пишу топло и скоро да причају свој доживљај или емоцију. Не разумем их ни ја увек. Не само да им стихове не разумем, него понекад ни њих саме. И то је сасвим у реду, не морамо све ни да разумемо, једноставно, у нечему ћемо се препознати, друго је далеко од нас, треће неосвојива тврђава, али ће зато они стихови који су нам блиски и који звуче у складу са нашим душевним записима бити за наше поимање бистри, светли и јасни. У томе и јесте лепота поезије, јер она колико говори о онима који је пишу толико говори и о нама који је читамо. Колико речима, толико дамарима и ритмом који из ње бију.

Зашто песници воле да праве тако необичне речи, изразе, фигуре, да своје доживљаје објашњавају кроз неочекиване и јаке слике? Понекад пожелимо да нам дају неки кључ, упуте где да гледамо, како да наслутимо причу, али они ће углавном одбити, јер кад песма настане њима је јасно да је инспирација била само повод за стварање, а и ми онда схватамо да прича постаје небитна и смисао се у сазвучју пење у небеске висине.

Песници су, кратко речено, тешки људи. Уосталом, није тек тако настао израз „песничка душа“. Где су нам „прозне душе“? У песницима живи једна душа која осећа и проживљава стварност на посебан начин, врло интензивно, бурно.

То су једини људи којима се опрашта сујета, волите их и у њиховом бесу и мрачним тунелима самоспознаје и спознаје света, јер без тога не би било стихова који су померали границе књижевне уметности. Постоје песме које чекају баш на вас, да помере вашу душу даље од досадашњих спознаја и отворе вас за нове видике. Баш у томе је значај поезије - колико год деловала лична она је велики учитељ, али то знање не долази споља и из чињеница, већ изнутра, и из осећања. Она нас учи тако што појачава нашу осећајност и као психолог указује где су наше слабости, шта нас то дубоко дотиче.

Потрага за суштином никада се не завршава, показао нам је и прошли број „Суштине поетике“, посвећен искључиво песништву, и потврдио ми све ово о чему размишљам, да је песничко перо магична ствар, јер верујем да ни песници сами често не знају када га међу прсте узму шта ће по хартији исцртати. Држала сам у рукама много пута листове на којима су оригинални текстови песама, виде се у настанку, негде тањи обрис мастила, негде јачи, прецртано, потцртано, дописано... Као борба на том једном листу, речи и човека, речи се отимају, а човек би да их заузда како би њима описао оно што у њему расте.

И у највећој љубави и страсти они осећају дух пролазности и гашења, никад довољни, никад задовољни, свесни да увек може снажније, јасније и трајније. Тужни су песници, зато су ономад давно често и боловали, понајвише од туберкулозе, а плућа оболе управо од туге, дуге и нелечене. Када не може да се дише како треба, него се тај ваздух гуши у грудима, дах је кратак и љут, из жеље да се исправе све неправде, страсти остваре, љубави употпуне, да се сретну напокон они који се дуго траже.

Песници знају више, они одлазе до крајњих напона емоција. И љубав о којој певају је она највећа, предодређена, а опасност да је за живота нећемо осетити прети да обесмисли наше постојање. Не могу да верујем/ у насумичност распростирања/ наших трагова – тражи смисао Владимир Златић у Препознавању. Песнички доживљај времена је крајње субјективан: Читав дан, а то су могле бити и године... што показује величину патње, снаге емоције. У основи стоји страх од самоће, од осуде на вечно тумарање, али и песничка снага је велика, колико је дубока патња толико је велика и моћ да се уздигне, и остаје нада да ће се они која треба да се сретну напокон наћи, а све што је до сада проживљено стоји као светионик, искуство и осветљава нове потраге и налажења.

Једна од омиљених песничких слика је ноћ, у којој се лакше откривају жеље, јаке страсти, у песничком свету пуном контраста све постаје јасније под светлом месеца, не под бљештавилом сунца. Месечева светлост је та која ствара фокус и открива – камену тежину, али и наду. Тако и „Несаница“ Лабуда Н. Лончара Очима пуног мјесеца/ Преврће камену постељу/ И жубором заборављеног потока/ Наду буди и тијело роси.

 „Ноћ“ Сање Живковић испуњава снажна песничка слика сједињавања у крви, најдубљег, суштинског стапања у једно биће, митска представа савршене љубави, која се прекида истом мишљу која је донела светлост – песничко самоуништење. Веома сугестивним сликама и снажном грађом у преплетајима песме „Ми“ Сања нас води у доживљај љубави која се плете телом, душом и стиховима који се надовезују и спајају. Плету се усне, образ, кожа, јагодице, једне у друге и Покрет усана/ под тремом твог лица./ Лице које носи главу у којој станују/ разни уклети песници./ Уклети песник обучен у тело/ неког чуда... Све се улива и произилази показујући колико је снажан доживљај и емоција, каква повезаност. Ономе што је неухватљиво дају се обриси тела, да би се дала чврстина и облик, али чудо да ли може да се ухвати и претвори у ми. Говорећи о љубави песник говори и о себи, својој природи, свестан своје посебности, свестан да је и сам чудо, и као такав бије своје битке, не спутава своје боли, него их пушта из себе, ослобађа и тако учи о животу, истовремено подучавајући и нас.

Песници живе своју поезију и живе кроз поезију. Они њоме решавају проблеме, разрешавају сукобе, за њих је веома важно да кроз песму то проживе и ослободе. Песме су њихова паралелна реалност, пулсирају, имају крвоток. Ништа за њих није обично ни једноставно.

Песници осећају бол света, колико пате због својих страдања толико интензивно осећају и светску бол: У ноћи без звезда/ кад сви заспе/ осећамо сваку сузу/ као да све је наше, а сузе се стапају са кишом показујући колика је величина тог свеобухватног и свепрожимајућег осећања. Милица Тасић пева Песме озеблог живота, обухватајући цео пут – од детета до старости, и у само неколико одабраних песама исказује сву тежину животних одлука, губитака, разочарења, али и поред свега и после свега и код ње – види се нада, у духовном обогаћењу након свих тих искустава: ја, озебло дете, за грам сам духом тежи... Дете! Значи да душа кроз сва искуства пролази и остаје чиста, детиња, што показује да је песник на свом путу сачувао душу кроз искушења, није разочарао ни себе ни силу која га је створила, а то је онда победа – поетска и људска. И још нам Милица открива да је срце песника вечито гладно, јер овај свет не може или неће да одговори на његове огромне жеље и љубав коју је спреман да пружи. Отуд тај вечити осећај изгнанства код песника, јер су ретки они који су довољно храбри да их разумеју, који ће са њима моћи да поделе интензиван доживљај стварности, али и живе фантазије.

Како се носити са овим осећајем искусно разрешава Владимир Бабошин у песми „Сад живи“: Ценимо дан од чеканог кад дâ мање/ Живимо кô да сутра биће смак света,/ Бити ил' не бити – шекспирско питање,/ Ал' живи - кô Човек са срцем детета, показујући да је песнички свет један јединствени, да су песници некако чудесно повезани у увезани и да ако их можда ми увек и не разумемо они имају једни друге, и то је утешно. Чак и тако нас уче да је у повезивању и разумевању спас, у налажењу и задржавању оних који су нам слични и којима се наша душа радује.

Ја сам од песника научила да будем храбрија, да се не бојим да покажем и искажем своје мисли, да ми се неће ништа страшно десити ако покажем каква сам уистину. Ако ослободите своје емоције наћи ћете мир, макар на кратко, до следећег искуства. Говорите једни другима: волим, љут сам, страхујем, стидим се, желим – боље ћемо се разумети. Песници су миритељи, ослободитељи, људи који се челиче пролазећи кроз лед и ватру, они страдају и за себе и за нас, али ми то не видимо тако, већ их углавном доживљавамо као тешке и превише емотивне индивидуалце.

У поезији су често скрушени, тужни, а на јави пред нама горди, поносни, уздигнутих глава, још да их не открива немир и жар у очима, наглост у покрету, увек између туге и поноса, између ја немам и ја морам. Наљуте ме хиљаду пута, дечијих душа и отприлике исте мере стрпљења, нетолерантни, не трпе критику, али не зато што мисле да су увек у праву, него некако детињасто, жао им је што се са њима не слажете, што не разумете.

Управо на песнике ме је асоцирала и дечија песма „Падалица“ Јелене Глишић: Једна звијезда неопрезна/ мира нема дању, ноћу, /на критике и придике/ одговара – е баш хоћу!

Иза те хладне сујете и оштрог ината је жеља за допадањем, огромна потреба за љубављу, колико оном дубоком и свечовечанском толико и оном што је на другој страни ове приче - телесном, физичком, која је у њиховом доживљају такође бурна, на граници разума и издржљивости, врх који земаљски човек може поднети а да се не расточи. Без тебе сам нико. Дим који се расплињује..., како каже Радмила Милојевић у Ватрама љубави. ... Предали смо своје луде душе ватри/ Сјај магијски...

Песнички свет почива на неким другим параметрима, магији стварања, чаролији додира, далеким видицима, најмрачнијим дубинама и најплаветнијим висинама, а опет, то је исти овај наш свет, који ми заборавимо да гледамо очима зачуђености из које се рађа спознаја. Зато је предност дружити се са песницима, ако погледате свет њиховим очима, подсетићете се да је живот чудо, а са њим и ви сами. Зато им и опраштамо све њихове лудости, смелости, нехајности...

У тим путовањима душе они плове од потпуног растакања и предаје у љубави до гордости и озбиљности, сурово реални и лудо храбри да се суоче са савременим тренутком у настојању да га искритикују и покрену промене. Јер песници су ти који одувек први покрећу на промене, указују на неправду, грешке, у њима увек титра нека побуна.

Народ је магаре и њима не треба/ Поезија душе и речи заљубљеног/ Олако назвали би нас издајницима/ И заклали белим папиром – показује нам и Коста Косовац сву искреност и храброст песничке речи, осећа се у овом изразу бес и разочарење, али и истрајност да се остане оно што јесте – песник. И то је још једна њихова неприкосновена карактеристика – непроменљивост. Остају доследни себи и идеалима по сваку цену, непоколебљиви, чврсти и ригорозни у ставу – ти исти чије перо титра до у бескрај због тамо неке љубави, овде као стене. У животу као и у смрти: А када умрем, нећу да крај своје раке видим,/ Никога ко ме док дисах, поштовао није./ Гласно вам кажем, немам шта да се стидим/ Нећу да ме на починак испрате змије./ Знам иста бићу и кад се поново родим/ И ако срце ми угризе гуја љута (Силвана Алексић, „Када умрем“).

Бити песник је начин живота, то је једна повишена свест, повишен тон. Има неког мазохизма и у том њиховом болу, они су решени да до краја проживе негативне емоције. Као да им је дата способност и снага да то све проживе, да су по томе они одабрани...

Опет, има песама које нас грле одмах од првог стиха, као што је „Ђурђевак небески“ Десанке Ристић, топла, блага и присна поезија, ода мајчинској љубави. У нежним, а јаким сликама издиже песникиња мајку и њену љубав у вечност, уз највећу захвалност која се може замислити: У погачу ћу љубав твоју умесити/ као жртву Господу/ што ме је у твојем гнезду излегао.

„Суштина“ пулсира, бори се, нема мира у целој збирци, све је у покрету. Код Кристине Павловић Рајић јасно се очитују ти титраји, јер пролазимо у њеним песмама пут од светлоплавог мира воде и неба и поимања да смо једно са природом, до рушења свега човечанског у болу и ударцима песме „Не било ме“, где као у разбрајалици брзо и јако пролазе тешке речи, као контраст дугим изразима и миру песме „Ништа не мора“. И запамтимо оно најважније: Човек је сам слободан, ни на шта приморан – као упутство за употребу живота који нам је дат, да идемо лагано, да се башкаримо у лепим тренуцима и учимо из тешких.

И док нас је лето опустило и отворило, зима нас затвара. Како каже Жељка Аврић у „Жељи“, стижу нам празници/ време жеља доба самоће... Пожелите нежност, ћутање и сунце – а певајте срцем... да не ризикујемо са оштрим и тешким речима, да пожелимо једни другима савршено усклађене дистихе, ведре терцине, блиставо обгрљене катрене...

А ја да пожелим од вас, песника, понеку разиграну ведру песму, као када се прескачу ивањске ватре, да гори од храбрости и лудости, да у нама покрене магију света. Пишите радосно, да не мислим понекад како сте уверени да само туга може дати снажну слику, уверите ме у супротно, будите револуционарни у радости, за то је данас потребна храброст, пошто смо се свели на апатију и малодушност.

Одавно песме више не мерим по стиху, рими и строфи, него само по ритму. Некада ми је тај ритам познат и присан и одмах ми душа заигра по њему, а некада морам дуже да га ослушкујем да бисмо се разумели. Сваки плес је драгоцен, на радост песника и наше ново сазнање, знање и препознавање.

Чувајмо и чујмо песнике!