Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                23 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Уредниково ћоше
ПЕСМЕ ЖЕНИ 
https://sites.google.com/site/knjizevnicasopis/impresum/az





Пише: Анђелко Заблаћански



ЖЕНА

Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.

На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
Ко јулски дан су твоја бедра.

Корак ти је музика тија
Ко роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.

И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нек ме здроби
ХОЋУ

Хоћу да сва чула
У један осећај сложим
И ту их сачувам само
За једне очи од несанице бистре
Пред мојом жудњом топле
А пред својом насмејане.

Хоћу да цео живот
Једном трену пред ноге ставим
И ту га живим
У вечности додира усана меких
И уздаху отетом
У процепу између сна и јаве.

Хоћу да сва пијанства
Отрезним пијанством новим
Једино вредним
Стихова самоће у ноћ загледаних
И тако дочекам свитања
Заборављена у њеној кос


ПОЉУПЦИ
 
Милуј ме
Погледом као сунце источно
У капима водопада
Љуби ме
Уснама као
Тек с ватре скинуто 
Слатко од трешања
Јер опићеш ме очима
И убити близином пољупца
Из далека 
РАЗЛИКА

Оне ноћи кад сам је будан пун снова љубио
Бесно су у мени режали пси луталице
Зар путник сам само што се у јави изгубио
Зар пијанство свако је бол обичног пијанице

И не хтедох поћи – изаћи из утробе своје
Јер чему корак ако све стазе у трептај су стале
Чему зоре кад сва јутра у једној ноћи стоје
Кад жеље су с једне а наде крај друге обале

Јер како чедност прљавим длановима дотаћи
Како детету у жени узети душе наготу
И на голим грудима похоту и чедност наћи
А сачувати на лицу осмеха сву лепоту

Спознах да блуд је љубав исто кô и срца дрхтај
Похота и жудња у љубави су невиност чиста
Намера искрена иста кô и стидљиви нехај
Тек кад усред тмине нечије око ти заблиста


ПАМТИ

О, пусти косе низ груди голе,
међу усне удени сан луди!
Твоје ме жудње маме и боле,
на твом ми струку поглед блуди.

О, дочекај ме устрептала сва!
Кад такнем ти пут, задрхти јаче
и уснама спојимо света два –
док сапета страст у теби плаче

раскрили двери! Дотакнем ли жар
у теби – ево, већ сасвим горим.
Ти с тела скини и последњи зар
да голу, путену – дивље те волим.

Разуздај чари, жудње тајне,
врисни мисли заумно рођене.
Љубав има очи жарке, сјајне,
прсте лудилом маште вођене.

Од искона ватра је у жени.
Стид су измислили људи,
људи празни, покорни и сени,
да се лакше врелој крви суди.

Зато – пусти нек бујају груди
у заносу кад се тела споје.
Сваки дамар до краја нек луди,
ум замраче најсветлије боје.

Али памти – жуд се душом пије,
душом пије, а срцем се даје.
Све друго је додир илузије,
илузије из празне одаје.

9. августа 2017.