Драга Димитријевић Дејановић је рођена 30. августа 1840. у Старој Кањижи. Била је српска песникиња, публициста, полемичар, активан борац за равноправност жена. Потиче из угледне и богате адвокатске породице. Школовала се у институту Вижников у Темишвару који напушта због тешког оболења очију, и већ у тринаестој години се враћа родитељима. Ускоро одлази у Бечеј где се удаје 1861. за учитеља Михаила Дејановића. Песникиња пркосне природе, енергична и полетна, сушта супротност свом супругу, убрзо га напушта и путује у Пешту рођаку Стеви В. Поповићу који је био директор Текелијанума и одмах се придружује кругу српске омладине. Сарађује са Лазом Костићем, Гигом Гершићем, Владимиром Јовановићем, Алимпијем Васиљевићем, Антонијем Хаџићем, Илијом Вучетићем и Светозаром Марковићем. Постаје ватрен заговорник женске равноправности. Жена са дубоким осећањем, како jу је називао Светозар Марковић, годинама је припадала својим идејма и својим радом Уједињеној омладини српској чији је циљ био  просвећивање Срба кроз културу и образовање. Издавали су лист Млада Србадија и били први који су покренули питање еманципације жена, тражили да се српске девојчице образују под истим условима као и дечаци.

Драга Димитријевић Дејановић, међу малобројним српским песникињама XIX века, поред Милице Стојадиновић Српкиње, спада међу најистакнутије поетесе романтизма. Прве песме је објавила у Даници (1862), и у истом часопису потом објављује чланак Зла срећа девојачка у којем тражи за жене право на привређивање.

Кад је основано Српско народно позориште у Новом Саду напушта родитељски дом  и посвећује се кратко глуми, као родољуб и борац за женска права у жељи да помогне српско позориште као васпитну институцију у времену када су глумице биле ретка појава на домаћој сцени. Наставља да се бави глумом у Београду, за потребе позоришта преводи с немачког језика, али се убрзо враћа поезији и интензивно пише песме и приповетке.

У Стари Бечеј се враћа 1865, опредељује се за просветну струку и добија дозволу да полаже учитељски испит. Мири се са мужем и настаје период тихог али материјално веома оскудног живота. Немогућност да се претплати на Младу Србадију и Матицу веома тешко јој пада.

Једина објављена збирка песама Списи Драге Дејановић (Нови Сад, 1869) садржи 45 љубавних и родољубивих песама. У њима се осећа благ утицај народне поезије, Бранка  Радичевића, Змаја, Јове Илића. Другу књигу Ускок Кариман није стигла да објави и рукопис је изгубљен. Необјављено је остало више њених дела: драма Деоба Јакшића, приповетка Свећеник у Морлаку и расправа Мати.

Песме и приповетке су јој објављиване у часописима: Даница (1862-1965), Јавор (1862-1863), Матица (1967-1870), Застава (1869-1870), Млада Србадија (1871).

Заступљена је у антологијама Зорана Гавриловића, Радослава Војводића, Пере Зупца, Владиславе Косијер, Горана Максимовића и у књизи Српске песникиње XIX века Стевана Радовановића (Београд, 1981).

Свестрана, знатижељна, енергична, активно је писала и чланке у Застави о изборима и полемичке дописе о уређењу српских школа, образовању и правима жена, тако да се може сматрати и првом српском феминисткињом. Њене Две три речи Српкињама, и мисли О еманципацији Српкиња су привукле пажњу ондашње јавности, а њен поклич Српским мајкама и Младој Србадији сматра се битним производима српског феминизма.

Доживела је породичну трагедију, прво дете, син, јој умире 1867, а она умире на порођају 26. јуна 1871. Сахрањена је у Старом Бечеју.