Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                19 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Земља | Александар Стевановић



Више је пао на колена него што се спустио. Једно време је само тако клечао, без икаквог покрета, а онда лагано, најпре прстима, додирну бразду. Затворио је очи и почео да понире. Најпре је ишло лако, земља топла, растресита, сува, а затим теже, јер је бивала сабијенија, хладна, влажна. Шаке су му већ биле прогутане, али је наставио, упирући свом снагом, све док не осети бол испод ноктију. Издржао је пар тренутака, застења, па поче да их извлачи, споро и опрезно, као да вади нож из дубоке ране. Окрену дланове и принесе их лицу. Запахну га киселкаст мирис.

– Хајде, дедино, да мало седнемо и да се одморимо.

– Идем, деда.

– Тако, седи. Реци ми, какве су ти руке?

– Блатњаве, влажне.

– Зашто?

– Од земље.

– Од земље. Немој још да бришеш руке. Шта нам земља даје?

– Да једемо. Храну.

– Она нам даје храну, а храна нам даје…шта?

– Снагу, и да порастемо.

– Тако је. Даје нам снагу и да ти деди порастеш велики и јак. Шта си почео да учиш у школи?

– Азбуку и бројеве. То учимо да би знали да читамо, пишемо и да рачунамо.

– Е, добро… Реци ми сад, какве су ти руке?

– Па, прљаве… и суве!

– А какве су моје руке?

– Суве и испуцале.

– Видиш како нам земља даје снагу, али и узима. Што си више са њом, више ће давати и више узимати. И тако је са свим стварима, а и људима, на овом свету. Све ствари и сви људи су такви. Дају и узимају. Све је повезано, на једном се месту оспе, а на другом проспе. То ти је исто азбука. То мораш да запамтиш.

– Хоћу, деда.

– Остале кривине, завијутке и пречице ћес већ сам научити. Можда ме сада не разумеш довољно, можда ја не умем да добро објасним, али једног дана ћеш схватити.

– Добро, деда.

– И још нешто… Ова земља, ова овде, она је твоја снага и увек ће то бити. Она је део тебе и ти си део ње. Схватићеш да има посебан мирис и осећај, и додир, од свих осталих на свету. Без обзира где ћеш бити, шта ћеш бити, ко ћеш бити, овде је део тебе, као и део мене.

– И део нане?

– Тако је, и део ње. Мораш да поштујеш земљу, јер она тебе не треба колико ти њу. Ми много више зависимо од ње, него она од нас. Она ће те чекати, стрпљиво, али ако је будеш заборавио наћи ће другог. Немој да изгубиш део себе…

– Да.



Јанез Поточник – Орач