ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА 

Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиннле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан, на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњима да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњима а она између њих без коња него на својим ногама, па им онда рече:

- Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприје до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.

— Знамо одиста да неће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће бог и срећа данас помоћи.

Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ће ће ни куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, — док букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он пливај на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом божјим да стане и она стаде на оном мјесту на којем се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.

 ДВИЈЕ ЉЕНШТИНЕ 

Лежале су двије љенштине испод једне крушке, на којој су виђели циглу једну крушку. Три су мјесеца лежале погађући се који ће се од њих два попети на крушку, да ону крушку убере, док једва нађу за право да пође они који је млађи. Крене ти се он и неђељу се дана пео доклен је дошао да крушку убере, а крушка презрела те се обруни и пане таман пред онога те је под дрво лежао, па они озгор рече ономе доље:

— Благо теби, брате љенштино, кад ћеш се сад муктешевине и без икакве муке најести!

А он њему оздо:

— А што ми се, брате, радујеш кад ми ваља жваћати док крушку изијем.