Два су се сунца родила 

Живот увијек нађе начина да тече.

Ја сам сама себи примјер, мада их има још око мене баш као што има и оних људи који су толико загледани у себе да и не примијете да плове ријеком живота. Не бих о њима.

Елем, пишу се дневници, планови, школска година је увелико почела. Преда мном нова лица. Гледају ме, гледам их. Не знамо шта бисмо, но, топла ријеч, покоји осмијех чуда чине и осјећам се срећном у учионици броја четрнаест, предивнога кроја, пуној боја од златне сунчане до боја радозналих очију које ме гледају. И лијепо ми. И још због нечег ми лијепо. Ових дана славим два нова удаха. Два нова лица што се придружише овом, на махове сивом, животу и обасјаше га својим сунцем. Нека ми само неко устврди да постоји једно сунце, мислим, можда је то и тачно, али исто тако тачно је да оно и сија захваљујући сунцу у сваком од нас. Колико се пута деси да због брига и не видимо да је топао и ведар дан.... E, о томе вам причам, стварно је све до човјека.