ОБИЧАН РАЗГОВОР
Она му шапну
Ти ме учи свему
да би ме пустио на крају
попут птице да одлетим –
у даљину...
А он јој рече
Да, попут птице
у даљину –
ослобођену...
Али, шта ће ми, душо, слобода
без тебе, господара мога
и мога роба.
Тихо каже она.
|
¤
СИМОНИС –
ПРИНЦЕЗА ВИЗАНТИЈСКА
мемљиви дувар сад је твој чувар
мала Симонис цариградска кћери
сјене се ломе на лицу твоме
у мраку иза манастирских двијери
кандила стоје крај слике твоје
мала Симонис пурпурнорођена
кандила боје сад лице твоје
али са њега не силази сјена
калуђерица тиха старица
прашину брише и кандила пали
да л’ је поштено побожна жено
што су дијете за царство продали
да ли су знали кад су је дали
матором краљу да му буде жена
да ли су знали да ли су знали
да ће остати без свога имена
сад Симонида са хладног зида
болним поносом крије успомене
сад њено око пркосно горко
скрива дјетињство неке друге жене
из старог храма шири се тама
дрхтави пламен баца дуге сјене
калуђерица тиха старица
брише прашину ал не успомене
|
¤
ПИСМО
Ноћас опет дуго нисам могла да склопим очи.
Све је чудновато мирно, потопљено у сок стварности.
Стварност. Осећам је.
Лепи се за косу, образе. Мека опна страха обавија ме.
Не питам се више.Ћутим. Трајем. Проживљавам.
Не питам се више о смислу, испечена ми вена тражи подстрек.
Прећуткујем тајну о преплитању наших живота.
Бесмислено је тражити одговоре на питања,
Која нам уместо болног разрешења,
Нуде потврду да смо увек у губитку.
Несавршени. Слаби.
Игра се понавља.
Игра ситних незадовољстава у чијој се позадини,
Крију признања наших изјаловљених нада.
Негде у дубинама, умор ће сменити равнодушност,
Равнодушност – празнину.
Знаш, да могу избрисати одлучност,
Поништила бих време.
Оно опомиње, боли, јер је – владалац.
Нудим ти истину. Знаш ли ко смо?
Заробљеници противуречности.
~ Аница Филиповић - Прекајски ~
|
КО САМ ЈА
Ко сам ја
Обешена уста,
Грудва сећања,
Осмех што све руши!
Намрштено чело,
Пружена рука другоме
Па бег у сан.
Ко сам ја?
Камен око врата ,
Самој себи
И копље и штит.
|
¤
¤
НЕМАШ ТИ ПОЈМА О ЉУБАВИ
Урлик који плаши
Сатенски стих
Бубањ који прати
Игра лептира
Ватром вођена
Водом гашена
Сунчано небо изнад
Облаком спржено
Невјеста ничија
Коло повела
Разиграла се
С цвијетом нарциса
У коприви заспала
Сном се покрила
Дукат под јастуком
Рђа појела...
|
|
СИВА РЕКА
Два метра свиле молим
зелену или плаву хоћу
да сашијем хаљину реци на северу
да блиста, лепа и дању и ноћу.
Тражим сјај у очима уројених звезда
пукотину на зачељу планете нећу
ни крива ни дужна, сива реко
да бих те видела морам палити свећу.
Успавану у мртвилу вала
некада бистрог хуктавог врела
милости тражим, твојим коритом
не дај да те обоје људска недела.
Плаву или зелену, свеједно
не питам за цену, два метра свиле
хоћу да купим да јато галебова
на обале ти скупим.
~ Боса Јањатовић Ињац ~ |
¤| "Симонида" фреска из Грачанице
|
НОЋУ
Ноћу
док тако лежим,
у
кутак те ставим и некуд бјежим,
паралелно
неко биће у мени живи,
струји
и машту ми мрви.
Колико
сад њих исто овако,
страда
кроз поноре
свијести
пропада.
Колико нас и колико
других
оставља неизбрисив
траг
тебе и мене у прозору
успомене.
Завијен у биће свијета,
у простору раја и даље
према теби, до сржи,
до боли до краја.
~ Младен Благојевић ~
|
¤
АЛПИНИСТА
Сенима Павла Милошевића, елитног алпинисте који у лето 2000. остаде у снеговима Хималаја
Планине су судбине моје
и бесног ветра хук,
литице што гордо стоје
и уз њих мрачан мук.
Олује Господе смири
да у Небеса могу ић,
док руке Смрт шири
хоћу у поднебесје стић.
Ал' дах навире њен
и груд неће имати
моћ да сагори сен.
Све блеђе сунце сја
и вечно ћу остати
у висинама Хималаја.
07. 04. 2014.
~ Небојша Бошковић ~
|
¤
НЕСАНИЦА
Ноћ, и мало сунце у соби,
мир и откуцаји сата.
Време пролази.
Лавеж пса, тишина ноћи.
Паучина што на јастук пада
носи страх са собом.
Несаница.
Сан над градом пада,
ноћ је дуга и хладна.
Тело дрхти, језа влада.
Месецу је слобода ускраћена,
робује високим кулама.
Мало сунце се гаси.
Страх је сад још већи.
|
¤
ПРОЛАЗНОСТ
Рекла бих нешто,
али нећу.
Ћутаћу јер тако хоћу.
Прошла сам свет,
и време, и несвест.
Рекла бих свашта,
али коме?
Јасмину? Смрти?
Хвала
~ Марина Адамовић ~
|
¤
БОЛ
Додирујеш ме као прљава звер
Режиш попут разјареног вука
Твој поглед, тај поглед болесне свиње
Прати ме упорно
Ледиш ми крв у жилама
И поново ти се враћам
А желим да одем
Остајем да лежим у сопственој крви
Удишем дим запаљене цигарете
И несвесно те грлим жељна новог бола
~
Слађана Јанковић ~
|
|
