ЧУДАН СВАТ Чудан сте ви сват били Исајеве, оног замало сретног јутра кад су се демони слили с кишама у дан с тисућу кривица спуштајућег неба. Вјерујем да сте са осмијехом на лицу написали свако слово што ме начело ненајављено скупљену у клупко увјерену да ћу спокојно дочекати ноћ. Писали сте ми о граду без сумрака божанској жени којој сте писали пјесме разбацаним невјерама по будоарима. О данима које сте убијали писањем дивљини у коју сте залазили тражећи ону која је на вашим рукама убила љубав и отишла у земљу без улазних врата без прозора. У лабиринте страствене усамљености увукли сте ме Исајеве и ваша ридајућа душа у кадру прокислог меланколичног дана постаде моје мирно мудро море иза обзорја тјелесних људских жеља даље од свих наших разорних олуја. Чудан сват сте били и кад сте нестали онако пуних шака нерођених стихова још увијек млад за смрт, престар за живот исмијао оптимизам одбацујући лице клауна. Проклетог недодирљивог и самог сустигла вас љубав. Ја сам у њедрима сачувала умор ваших дана бивше жене, раскомадану тугу, одбјеглу љубав грумен снаге и нове пјесме, другачије. Увјерена да ћу вас једном кад их будете читали Исајеве откуцајима срца поразити.
|
ПТИЦА БЕЗ НЕБА Ако икада пронађете птицу која је умјесто неба одабрала крлетку скупљајући јед у кљуну као зрневље којим никад утолити неће глад стисните срце најчвршће што можете и отиђите. Јер ако само на трен птица препозна тугу на вашем лицу зрневље ће прогутати тек толико како би вам отворивши кљун могла искљуцати очи. |
|
ШТЕТА ЗА ТЕБЕ Ето тако. Раздијелили смо се као шкољке, што се без свог гребена не сналазе. Без глазбе цигана, на вечери коју нисмо још ни сажвакали и то оној опроштајној. Или је било прије, кад су у снијег наше њежности загазили погани. Зато , не опкољавај ме погледом, јер на крају крајева сунце не ниче овдје и нећеш му клицу у џеповима однијети, адресирану на моју мисао, кад се распеш једном између миља и очајања. Штета за тебе. У мојој пустари постоји помоћно сунце и кулисе за којима живи једна нада за пред спавање и један прерушени пркос којему се фућка за све.
|
ТАМО ГДЈЕ РИЈЕЧ ЖИВИ
Нисам утекла из свијета
платнима смјењивана као боја
која се неће вратити у град.
Дуље од пола стољећа
спутавам ишчупан језик
да не продише
да не заплаче
да не смрви камен у прашину
нечувеном љупкошћу.
Не памтим се у кадру
непротумачивих
даровитости за умирање
и нисам ништа мање ни више
од онога што би икоме
могло пасти на памет.
Као за инат
не може се ставити на папир
гнијездо сплетено
у круници сунца и вријеска
гдје сам напокон дочекавши
странице гдје ријеч живи
узмогла загрлити властиту судбину. |
|