Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
_______________________________________________________________________________________________________________________12_

 ТУ ОКО НАС - САВРЕМЕНО ХРВАТСКО ПЕСНИШТВО 

 Луциа Павловић 

Луциа Павловић, рођена је у Жепчу 06.09.1962. године. Још као девојчица ,,гледала,, је речима, смејала се и плакала њима, сањала, и снове уобличене у стих преносила на папир.

Још у школским данима награђивана за поетске и прозне радове, водитељка литерарних и ликовних група где пише и слика преиспитујући страст коју је стално изнова и све јаче осећала према поезији, склањајући се у њено окриље нарочито кад је свет око ње изгледао празан и бесмислен, проналазећи у поезији непресушне изворе са чијих је појила речи њен дух одлазио смирен и уравнотежен.

Године 1984. са породицом  се сели у Дубровник, а потом у Загреб где и данас живи и ствара. По образовању је саобраћајни техничар и стилиста Nail-arta.

Иако  пише од најраније младости, тек са непуних 50 година живота Луциа Павловић објављује  прву самосталну збирку поезије ЖАР ШТО НЕ ТРНЕ објављену 2012. године, те збирку ЗАСНИЈЕЖИЛО ЈЕ У СНУ, затим ПОД ЧЕЛИКОМ ЈАУК (2013)  КУЋИ ЛУЦИА и ЕВИН ПЛАЧ (2014). Луциине песме објављене су и у неколико зборника поезије, на разним интернетским порталима те конкурсима, а у припреми је њено прозно дело, роман БРАЗГОТИНЕ.

Свака ријеч је само слово од онога што бих хтјела рећи, каже Луциа.



¤



 ЧУДАН СВАТ 

Чудан сте ви сват били Исајеве,
оног замало сретног јутра
кад су се демони слили с кишама у дан
с тисућу кривица спуштајућег неба.
Вјерујем да сте са осмијехом на лицу
написали свако слово што ме
начело ненајављено скупљену у клупко
увјерену да ћу спокојно дочекати ноћ.

Писали сте ми о граду без сумрака
божанској жени којој сте писали пјесме
разбацаним невјерама по будоарима.
О данима које сте убијали писањем
дивљини у коју сте залазили тражећи ону
која је на вашим рукама убила љубав
и отишла у земљу без улазних врата
без прозора.
У лабиринте страствене усамљености
увукли сте ме Исајеве и ваша ридајућа душа
у кадру прокислог меланколичног дана
постаде моје мирно мудро море
иза обзорја тјелесних људских жеља
даље од свих наших разорних олуја.
Чудан сват сте били и кад сте нестали онако
пуних шака нерођених стихова
још увијек млад за смрт, престар за живот
исмијао оптимизам одбацујући лице клауна.
Проклетог недодирљивог и самог
сустигла вас љубав.
Ја сам у њедрима сачувала умор ваших дана
бивше жене, раскомадану тугу, одбјеглу љубав
грумен снаге и нове пјесме, другачије.
Увјерена да ћу вас једном
кад их будете читали Исајеве
откуцајима срца поразити.





ПТИЦА БЕЗ НЕБА

Ако икада
пронађете птицу
која је умјесто неба
одабрала крлетку
скупљајући јед у кљуну
као зрневље којим никад
утолити неће глад
стисните срце
најчвршће што можете
и отиђите.

Јер ако
само на трен
птица препозна тугу
на вашем лицу
зрневље ће прогутати
тек толико
како би вам
отворивши кљун
могла искљуцати очи.

 ШТЕТА ЗА ТЕБЕ 

Ето тако.

Раздијелили смо се
као шкољке,
што се без свог
гребена не сналазе.

Без глазбе цигана,

на вечери
коју нисмо
још ни сажвакали
и то оној опроштајној.

Или је било прије,
кад су у снијег
наше њежности
загазили погани.

Зато ,
не опкољавај ме
погледом,
јер на крају крајева
сунце не ниче овдје
и нећеш му клицу
у џеповима однијети,
адресирану на моју мисао,
кад се распеш једном
између миља
и очајања.

Штета за тебе.

У мојој пустари
постоји помоћно сунце
и кулисе за којима
живи једна нада
за пред спавање
и један прерушени пркос
којему се фућка
за све.



¤



ТАМО ГДЈЕ РИЈЕЧ ЖИВИ

Нисам утекла из свијета
платнима смјењивана као боја
која се неће вратити у град.
Дуље од пола стољећа
спутавам ишчупан језик
да не продише
да не заплаче
да не смрви камен у прашину
нечувеном љупкошћу.
Не памтим се у кадру
непротумачивих
даровитости за умирање
и нисам ништа мање ни више
од онога што би икоме
могло пасти на памет.
Као за инат
не може се ставити на папир
гнијездо сплетено
у круници сунца и вријеска
гдје сам напокон дочекавши
странице гдје ријеч живи
узмогла загрлити властиту судбину.