Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________3_


 Ж И В Е  Л Е Г Е Н Д Е 
  Добрица Ерић 


 
 ТЕЧЕ РЕКА КРИВА ДРИНА 


Тече река крива Дрина,
тече нешто необично:

Имам Оца, имам Сина,
само немам себе лично.

Мој отац још кућу носи
на плећима, снажан, чио,

а мој Син, принц златокоси
сутра би се оженио.

Мада ми се они чуде
ја сад просто не знам шта сам:

Син ми не да син да будем,
Отац не да отац да сам.

Сам између њих двојице
укипим се као проштац:

Знам да сам од нас тројице
само ја и син и отац.

Па ко не би био стрина
кад ти неко стално квоца:

Те ти се већ плашиш Сина,
те ти се још плашиш Оца!

Није Отац грудва снега
па да гађнеш са њим свраку.

Ја се и сад плашим њега,
мој Син мене ни за длаку.

Отац је заборавио
да син бити није лако.

Син још није отац био
па мисли: то може свако!

Није ни Син грудва снега
ни лутка из забавишта.

Дрхтурим ја и од њега,
мој Отац од мене - ништа.

Мој Син тобож зна карате
а Отац је стари живац,

па кад год њих два зарате
ја испаднем главни кривац.

По цео дан криву Дрину
исправљамо све по концу:

до подне сам крив свом Сину,
од подне до мрака Оцу.

Ако нешто скрешем Сину
мој Отац по куће сруши.

Ако нешто скрешем Оцу,
мој Син се сав нарогуши.

Помазим ли свога Сина
Отац тужно скупи боре.

Потапшем ли свога Оца,
Син пуца од љубоморе.

Тако кидам своје живце
час због Оца, час због Сина,

а између нас тројице
тече река крива Дрина.




¤


 
 СКЛОПЉЕНО НЕБО 

Још негде на дну чека нека ишчезла река
платно што се беласа на мутним бистрицама
Кроз шупљу лобању неба цеди се та далека
вода која се враћа извору и пиљцима.

Дуга је једини мост изнад овог понора
изнад безубих уста, између цврчка и мрава
Кад год ми твој лик растера облаке са прозора
таваница над мојим узглављем прокишњава.

Склапа се зрело небо око нас као шкољка
са опном несанице... и невидљиви ловци
на бисер – наша срца мере и пребирају.

И док се преда мном рачва путања калипољска
светле у сенци липе где пиште млади попци
очи које се кротко приближише смирају.



 

¤


Добрица Ерић

Рођен је 22. 08. 1936. године у селу Доња Црнућа у Краљевини Југославији. Српски је књижевник, песник, прозни и драмски писац. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници. Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, двадесет три збирке песама, пет позоришних драма, преко четрдесет књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница... Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Добитник је преко тридесет награда и признања.

Живи и ради у Београду и у Гружи.



¤


 

 ЈУН 

Јун је јунац што разбуца
Пласт облака рогом сунца.

Земљица, то срце моћно
Тка нечујно, даноноћно

Живописне шаренице
Детелине и пшенице.

Све плића је бистра река
А све дубља трава мека







 ПЛАЧИ ВОЉЕНА ЗЕМЉО 

Плачи, Вољена Земљо и Сузама осветли
Мисао која тиња у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најтужније су Дечје Сузе у Мојој Земљи.

Ко ће, и чиме, да плати толике Дечје Сузе
Страх, Несаницу и Радост одлетелу у неповрат
Ко ће Деци да врати све оно што им узе
ово зло, стало сво у кратку реч - рат?

Плачи, Вољена Земљо, ољагана и сама
Сузе су Твоје давно ушле у Песмарице
Још ниси све Дечје Кости ни повадила из јама
а већ ти опет бацају Децу у јаме безданице.

Ви што нам рушите Цркве, кућерке и палате
ратници фанатици, људомрсци и сунцождери,
за кога Нови живот и Нови Свет стварате
кад Деца беже од вас у шуме, међу звери?

Плачи, Вољена Земљо, Сузама Малишана
што уче школу у вучјим и лисичијим јамама
Очеви и Мајке им се гледају преко нишана,
а Стричеви и Ујаци на њих палацају камама.

Нека се скамене погледи и нишани упрти
у Дечја Срца, у Беле Птице над рововима
Какав то Живот може да никне из Дечје Смрти
Коме ће сванути дан на Дечјим Гробовима?

Ниједна Застава на овом трулом свету
макар од саме свиле и кадиве саткана
не заслужује да се завијори на ветру
ако је и Дечјом Крвљу покапана.

Плачи, Вољена Земљо, у чељустима але
(нека Те бар у Сузама што више буде)
све док се сва три Бога на Тебе не сажале
и не пресеку помор бачен међ псе и људе.

Погледај своју Децу са старачким лицима
Младиће на штакама што уче прве кораке
Увелу Новорођенчад у инвалидским колицима
Безимене Гробове, Распамећене Мајке
и Старце бескућнике у туђим шљивицима
што зуре у Небо, налик на угашене угарке.

Плачи, Вољена Земљо, и Сузама осветли
Своје Срце што куца у свакој нашој жељи
Од свих Суза које сад капљу по Планети
најсланије су Дечје Сузе у Мојој Земљи!

(1992)