Фантастика и чудесно у бајкама

Досадашња књижевно-историјска истраживања код нас поклањала су врло мало пажње проблему фантастике у српској литерарној традицији. У последњих четрдесетак година теоријска мисао о фантастичкој књижевности доживела је у свету интензиван развој. Књижевна фантастика може да егзистира у било ком наративном жанру: роману, епском песништву, драмском стваралаштву, народним причама и бајкама. Још у античко време Платон раздваја mimesis и phantastike као две различите уметничке праксе и естетске концепције. Стога је сасвим оправдано промишљање књижевне фантастике као феномена који у традицији литерарног стваралаштва егзистира од самих почетака па све до данас. Фантастична прича је разнолика, увек нова и ослобођена значења које се раније стиче о њој.

Од године 1865, славне због објављивања Алисе у земљи чуда, па до данас, једна од манифестација слободног и романтичног духа у литератури била је форма позната као фантастична прича (фантазија). Премало се пажње посвећивало универзалности фантастичне приче. Била она нонсенсна, филозофска или духовна она се обраћа некрутореалистичком духу без обзира у којој земљи постојао. Заиста је универзална јер фантастична прича барата елементима који су заједнички целом човечанству, крајњим жељама које нису ограничене ни расом, ни погледом на свет, ни бојом, бави се слабошћу и величином људи, њиховим надама и страховима и чежњама, вечним проблемом борбе између добра и зла. Реализам у уобичајеном смислу те речи, саздан је од елемената који се мењају од времена до времена, од земље до земље. Стварност фантастичног је непроменљива и универзална стварност која досеже своју властиту димензију.

Одатле следи да први захтев фантастичне приче мора бити уверљивост. Унутар неверодостојности мора се налазити веродостојност, унутар ирационалности рационалност, унутар сна збиља. Стога да би уопште била прихватљива фантастиична прича мора бити плод високог реда имагинације, слободна, а ипак под контролом природе света што га сама ствара. Њене су вредности у имагинацији, у саосећању и разумевању, у визији и вери, у стимулисању и инспирацији. Друга урођена карактеристика фантастичне приче је оригиналност. Постоји само једна прича о Пепељуги, само једна прича о Аждаји и царевом сину. Покушаји имитације су бледи и плитки када се упореде са оригиналом. То је неизбежно јер да буде успешна, фантастична прича мора бити емоционално уверљива, мора бити искрена; да би била искрена мора бити израз индивидуалног духа и темперамента. Потребно је највеће знање, мудрост и интуиција, да би се написала прихватљива фантастична прича јер, мада је њена тематика изграђена око фундаменталних истина, њени јунаци су често са другог краја неког света, време какво је у стварности не постоји, а ипак приче морају бити логичне, догађаји се морају одвијати нормално, заплет мора бити до климакса, расплет мора бити разуман Фантастика за децу настаје као последица специфичног односа деце према свету реалности. Она не анализира свет на један директан начин,али показује да је тим светом незадовољна. На један скоро интуитиван начин дете осећа сву несавршеност овога света у коме се његове жеље не могу испунити, због чега се тражи спас у неком другом који је ослобођен свих недостатака које ову реалност чине неприхватљивом. Дечја машта није деструктивна него стваралачка. Она је слободна игра која нас изненада пребацује у један свет <кобајаги> у коме су могуће најразличитије и најнеобичније трансформације.

Значајно место у истраживању фантастике припада Зорану Мишићу и едицији „Орфеј“ коју је он покренуо у контексту оживљавања рецепцијско-критичког интересовања за фантастику и објављивао током шездесетих година двадесетог века. Тако су на нашем језику објављена класична дела светске фантастике (Џ. Свифта, Хоторна, Поа, Гогоља, Новалиса и других писаца), антологијски прегледи француске (чији је састављач Мишић), руске и пољске фантастике уз исцрпне предговоре.

„Читајући Андерсенове бајке или приче Иване Брлић - Мажуранић дете учи разликовати причу од стварности и потребно је да то дете одрасте,да постане човек, па да схвати како је фантастика дечје приче симпатични патуљак пред монструозном фантастичношћу стварности“ (Цвитан 1970. 145). Фантастика књижевности за децу полази од претпоставке да се дете већ суочило са “монструозном фантастичношћу стварности“ и да се код њега јавља жеља за њено превазилажење. Та фантастика има своје посебне изворе и смисао који се врло често не поклапа са фантастиком других песничких форми.

Код нас, па и на страни под фантастиком се са доста неодмерености подразумева све или готово све, што верно не репродукује стварност. „Све што необичношћу свог облика изазива чуђење проглашава се чудесним, све што није природно приказује се као натприродно, свака некомуникативност представља се као вид езотеричне комуникације, у сваком сложенијем начину писања наилази се траг ониричног тајанства. Фантастика се на тај начин изједначује са херметичном, поетском, алегоријском, па и са сваком другом врстом литературе која не репродукује верно спољашњи изглед ствари“ (Антологија, 1960. 8).

У књижевности за децу поетска и алегоријска проза често се изједначавају са фантастиком углавном због тога што нам сликом или атмосфером дају представу која није идентична са реалношћу. Ипак, фантастична представа је аутономна, док алегоријска мора да значи нешто.