Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  8 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Последње путовање | Дијана Тошић


Не знам да ли сам ти била понос или разочарање. Не сећам се да ли си ме икада водио у шетње и на колаче. Нисам сигурна да си ме икада узео у наручје, спустио у крило и причао бајке. Као да те у мом детињству није било, а опет сам те неизмерно волела.

Овог јутра је продорно зазвонио телефон. Знала сам вест и пре него што сам се јавила. Нисам плакала. Ти си био јак, а ја сам твоја крв. Јача сам него што ме памтиш. Угризох се за усну, спаковах ствари и пођох на пут, да ти последњи пут дођем. Да те испратим на вечни починак. Господ те је позвао, а тај позив нико од нас не одбија. Остаје ми нада да си на једном лепшем и светлијем, бољем месту. Тамо, где нема више бола, муке и кидања, да ме чекаш да се једнога дана поново сретнемо. Молићу се анђелима да те воде кроз све непознате трасе, да ти помогну да заборавиш све муке које на овој трошној земљи си морао познавати.

Остаће ми нерешена енигма зашто си годинама сматрао да ћу начинити исте грешке као кћер твоја. Можда си зато и био суздржан према мени. А можда је и даљина учинила све то. Не знам. Прекасно си се отворио, прерано отишао да бих сада одговор имала.

Ниси ми допустио да те упознам, да ти се приближим. Хладан и недоступан си био, па сам о твом животу сазнавала склапајући делове приче. Периодично сазнаване делове складиштила сам у меморији да бих имала неку слику о теби када овај дан дође. Не знам да ли сам те икада увредила, опрости ако јесам. Опрости ми, ако си икада и чуо нешто срамно за мене па си морао погнути главу. Извини ако нисам била упорна у рушењу зидина које си око себе подигао, како би продрла до суштине твоје.

Посматрам ти очи занавек склопљене, усне у полуосмех развучене и схватам да си мир нашао. Тако спокојно изгледаш. И сваког момента очекујем да ћеш ме за руку узети, погледати и питати: „Готов ли је тај факултет, дете?“ Али ти и даље спаваш. Нећу плакати, рекли су ми да то ниси волео. Заривам нокте у дланове да зауставим тај поток који прети да пробије брану. Не обећавам, али само покушавам.

Знаш, боли ме што ти нисам била унука за памћење. Што сам била крај тебе само пар дана годишње. Боли ме и што се никада нисмо разумели, туђи једно другоме. Гледају ме ови људи као да ми место није овде, као да немам права да те оплачем. Као да је странац у твојој кући. Као лопов који се спрема туђе да узме. Нисам! Ја сам само хтела речи мудрости и праведности од тебе да чујем. Да ме као женско чедо подучиш свему што си кроз живот прошао, да ми причаш о својим данима среће и туге. Да те памтим по причама твојим, не по сликама на зиду. Нећу да ми сећања на тебе буду обојено твојом одсутношћу и гурањем мене из твог живота.

Боле ме и данас та твоја равнодушност на моје руке пружене ка теби. Гледаш ли ме сад? Чујеш ли тамо моје речи? Знаш, сигурна сам да овај праг нећу прећи још дуго година. Можда никада, можда још само једном. Имам још неког одавде испратити једног дана. Није то моја одлука, знаш и сам да је живот. Онај на који ме ниси припремио, већ онај који сам сама спознала. Јака сам на тебе. Сурова, као ти у млађим данима. Поносна и себична, чиме се дичим превише, али нисам гене могла бирати. Нећу, заклињем се, нећу дизати бедеме око срца свог као ти. Пустићу у њега свако живо биће да ме љубављу испуни. Пренећу другима све што знам, дати им себе. Учићу на грешкама твојим. Да видиш. Да спознаш колико си у криву био.

Просто ти било. Путуј с миром. Чекај ме тамо са друге стране. Скувај нам, као и последњи пут, две црне кафе, сигурна сам, желећеш да се испричамо. 



Дијана Тошић 

Рођена је 16. јула 1991. године у Београду. Завршила је Гимназију у ЧачкуЉубав према књижевности навела ју је да дипломира на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу, на катедри за Српски језик и књижевност.

Кратке приче су јој објављене у разним зборницима и електронским медијима.

 Живи и ствара у Новом Саду.