ЉУБАВ ПОД СЛАПОМ СВЈЕТЛОСТИ

Књига Илије Шауле Булевар светлости слична је огњишту насред неке давне куће у његовом завичају, на Кордуну: џарнеш неком мишљу разбуктали огањ, дотакнеш радозналошћу распаљени угарак, ужарену облицу усјечену у грабику изнад крчевине на којој је прадјед засијао први усјев кукуруза, а према баџи, отвору на крову, сукне облак варница и распрши се небеским плаветнилом. Она је „појилиште љубави“ под слапом свјетлости, лирско ткање у коме се поезија у прози и чиста проза боре за превласт, а та „борба“, на радост читаоца, исијава упечатљивим сликама и дубоким, али ненаметљивим и непретенциозним мислима, у којима се, у генетском коду, уочава и предачка мудрост људи сраслих с природом, као с мајком чијим млијеком се хране и својим поштовањем, протканим љубаљу, подижу јој неразрушив споменик.

Ауторова запитаност пред животом подарила је ову књигу. „Промисли о животу“, како је то осјетио и сам аутор, једини је поднаслов који читаоцу може послужити као кључ за улазак у чудесни свијет мисли, бистрих као потоци на Кордуну, у чијим вировима је Шаула гледао плаветнило неба и у њему тражио одговоре на питања која су за њим, чобанчетом пред овцама, скакутала као разиграни јагањци.

Свјетлост је, закључује читалац проничући у мисли које с лирском подлогом испуњавају овај Шаулин „молитвеник“, оно суштаство за којим трагају филозофи. Од ње су саткане наше мисли, она је призма кроз коју се преламају наша сјећања, она је та нит по којој, од Постања, човјек тек бљесне трептајем који му је досуђен у вјечности, од ње смо и ми саздани. Свјетлост је у нама и ми смо у њој, она нас окружује, по њој се расплињујемо, њоме се хранимо и опијамо, без ње нас не би ни било. И свјетлости је потребна храна, и она је налази у љубави, више у оној коју ми другима подарујемо него коју други нама узвраћају.

Између сна и јаве, стварног и фантасмагоричног, нема никакве друге границе осим наше мисли која може бити и овострана и онострана. Такав закључак се намеће послије читања многих записа у овој књизи, а своју потврду посебно налази у сцени када налазник новчаника сустиже човјека који га је изгубио и – гле! – у њему препознаје себе. Није ли то одраз наше сталне запитаности ко смо, одакле долазимо у куда идемо, није ли исказивање потребе за самоспознавањем? Јесмо ли истовремено у бићу оног који пита и оног од кога очекујемо одговор? Или смо на тој танкој линији која раздваја (или спаја) свијет са земаљским обиљежјима и његов одраз у огледалу неког паралелног свијета који се стално врзма између наше свијести и подсвијести?

Човјек је, индиректно нам поручује Илија Шаула, ништа друго него мисао („једна мисао се скотрља низбрдицом свести“). А мисли су живе, „можемо их привремено зауставити, али их не можемо