Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                18 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Трагом писаца





Пише: Милена Ћировић


На тромеђи - Вељко Петровић


Говорити о писцу, значи најпре га видети како ради, шта га на писање побуђује, каква му је позиција према предмету о којем прича као према смислу и теми, у коликој мери предмет диктира дух приче, а у коликој га ствара сам писац. Сва ова питања и одговори  могу изразити личност књижевника, уопште. Код сваког постоји рефлескија времена у коме живи кроз приповедачко дело, које рефлектује самог приповедача.

Доба у које се јавио Вељко Петровић је у зони прошлости, али нам то доба по својим основним проблемима и тежњама, ипак, није сувише далеко и сувише туђе. Лепота тематике по времену које обухвата, је спајалачка у смислу везивања наше прошлости са данашњицом.

Рођен је 05. 11. 1884. године и живео у ери болних промена светског поретка, ратова и страдања. Није био пасивни посматрач, већ активни учесник  - ратни дописник Првог балканског рата, преживео је нашу највећу голготу Првог светског рата прешавши Албанију, логораш на Бањици у доба Другог светског рата. Са друге стране био је сведок и учесник многих мена и у нашем друштву и у нашој књижевности. Био је културни организатор, управник Народног музеја, председник Матице српске, члан Српске академије наука и уметности.

Приповедач, есејиста, књижевник и ликовни критичар, Вељко Петровић је, као многи, отпочео свој књижевни пут поезијом и одредио себи правац у тој речи уметности. Његове песме тематски су разнолике: родољубиве, љубавне, рефлексивне и дидактичке. Његова поезија је дочекана добродошлицом, а оснажен је од најстрожих критичара тог времена, Јована Скерлића и Васе Стајића,  јер пролазећи кроз три раздобља ратова: два балканска, Први и Други светски рат, разумљиво, постављени су критеријуми у којима су највише патриотске вредности, а Вељко Петровић је песник најпре родољубивих песама, које је објавио у истоименој збирци 1912. године. У последњој строфи песме Верујте прво

...

Ми сви сад знамо: хоћемо слободе

И да смо своји у рођеној кући;

И пре но што нам мач срца прободе

О вољу нашу он ће крто пући!

Ми верујемо! И стиснутих пести,

Са руку наших ланце ћемо стрести!

 

прави паралелу између домовине и дома, скоро да их поистовећује и такав песнички израз уграђује у песмама своје прве збирке. Најбоља и најлепша родољубива песма је Српска земља. Ритмичко-мелодијски јединствена, емоционално и садржински богата, пуна је родногрудог заноса, који покреће читаочеве вибрације душе и духа.

 

СРПСКА ЗЕМЉА

 

Ово је земља бурјана и драча,

ово је земља подлих сунцокрета,

ово је земља пијанки и плача

легло врапца који ниско лета.

Ово је земља бурјана и драча.

 

Ово је земља гнојна, здрава, јака.

Ал` на њој само штир високо ђико.

Ово је земља чмалих пупољака,

плодове чије не окуси нико.

Ово је земља гнојна, здрава, јака.

 

Ово је земља касног цветања,

ово је земља мразева прерани`,

ово је земља где се много сања,

а бербу мисли туча потамани.

Ово је земља касног цветања.

 

Ово је земља отрована крви,

корење гдено крепког дуба труне,

орлови гину а благују црви,

где се ил` кади ил` паклено куне.

Ово је земља отрована крви.

 

Ово је земља проклета ал` моја;

маћеха моја, моја мати драга;

о, ја те мрзим, јер те нико к`о ја

не љуби тако, моја мати драга!

О, ти си земља проклета, ал` моја!

 

Као добар познавалац мађарског и немачког језика, у првој декади 20. века, у почетној етапи свог стваралаштва, превео је велики број песама, а познат је као први наш преводилац немачког песника Рилкеа. Међу мађарским песницима, чије песме преводи, је познат Шандор Петефи и Вељков препев његове песме Слобода света, у којој је снажно и јасно изражен патриотизам.

...

Младости моја, ту ми проспи крв;

Нек трубе звук и мачева звек,

Топова рик, угуше занавек.

У налету ка победи,

Атови ржући,

Прејур`те ме, прегазите,

На бојишту нек остане мој крвави леш!

Може се рећи да је припадао националном соју књижевника, јер своју поезију и приповедачки стил веже за Војводину, област коју најбоље познаје, за коју је везан, у њој рођен и њој се враћао. Сваки наш крај и свака наша покрајина имала је свога приповедача, који се темама и идејама ретко удаљавао од свог завичаја, ослањао се на искуство средине коју најбоље познаје и писао о њој. Вељко је волео  свој народ, чију је судбину и дух човека приказао у својим песмама и приповеткама. Његов Раванград (Сомбор) није представио само као слику једног града, већ као историју целокупног друштва са свим његовим унутрашњим и спољашњим катастрофама. Период у коме се уједињују три народа у једну државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, је проблем нације, проблем могућности опстанка једног одсеченог и себи препуштеног народног огранка, немилосрдно угрожаваног моћним средствима једне државе. Као реалиста волео је живот онакав какав јесте и какав је могућ. Свој поглед на свет обогаћивао је сазнањима о човеку, унутрашњим поривима који га гоне ка његовим поступцима.

Његова тематска ширина и богатство његових приповедака, од трагичне судбине искорењених и одбеглих из свог природног егзистенцијалног, националног, духовног и језичког простора,  преко буђења и остваривања емотивних и еротских потреба и снова младих људи, до ратом и његових разорним последицама обележених књижевних протагониста, тематски су оквири његове прозе обухватали различите социјалне и културне слојеве, као и различита психолошко-емотивна и интелектуална својства књижевних јунака. Тема и трагична судбина тзв. човека без корена, урбанизација и европеизација српског друштва, модернизација његовог начина живота и понашања, моралне дилеме пред којима се у новим егзистенцијалним условима налазе појединци, и друге особине нове и измењене стварности у којој они живе, сигурно могу, на сличан начин на који их је он видео, наћи адекватан одјек и у прози неких данашњих писаца.

У прозама Вељка Петровића присутна је помисао на различитост, разноврсност карактера, судбина, завичајност, уз сталну пројекцију раздвојености, најпре класне, између сиротиње салашарске и сеоске и бахатог грађанства. Кроз Раванград пролазили су грађани и сељаци, интелектуалци и промашени људи, припадници свих сталежа.

С обзиром на то да је једно време живео у Босни и Херцеговини, открива један нов свет, а затим је дошло откриће Београда, али у свим крајевима  увиђа нове проблеме, постаје приповедач регионализма. Његово интересовање су људи који се брзо троше, пропадају, постају промашени и трају свој живот трајно незадовољни њиме. Може се рећи да је писац јаког социјалног осећања, јер понашање појединца објашњава као несклад између човекове природе и његових правих склоности и начина живота који су људи изабрали или су им други наметнули.

Оно чиме спаја прошлост са садашњицом јесте напуштање села, одлазак многих на школовање и по завршеној школи улазе у један свет који им је стран и далек. Да би се прилагодили непознатом свету, раскидали су све везе, чупали своје корење и неприметно венули, истовремено се одвајали од света којем су припадали и никад се сасвим нису стопили са оним који су изабрали за свој. Када се човек одвоји од земље на којој се родио, суочава се са питањем идентитета. Такав начин живота најбоље је описао у приповеткама БуњаФедор и др.

Петровић супротставља живот оних који су отишли са села, животу у граду. У приповеци „Салашар“ најбоље је представио однос чиновника који се поигравају са њим-сељаком у граду, док сељак на својој земљи је свој госпорад и независан, надмоћан човек. Господа у вароши настоје да искористе сељака и он постаје предмет неукусних шала. На селу, он тој истој господи на уверљив начин показије да варошка господа без њега не могу, док он без њих може.

Оно што у обимном делу Вељка Петровића оставља снажан утисак, јесте једна целовита визија човека и света.

Песама и приповедака нема написаних током светских ратова. Тај период му је био период интензивног размишљања, а ратна искуства тражила су тренутак да стваралачки буду обликована. У својој приповеци као да је сам проговорио кроз лик Вула Рашанина, предратног професора Музичке академије, кога је рат зауставио у уметничком делању:

„...Биће времена за компоновање и записивање свих оних мисли, запажања и искустава који су га заузимали свега до рата. Он и сада осећа колико је значајно и оригинално његово схватање исконске везе између речи и музике, па према томе и његово тумачење проблема, такозванога, чисто говорног и чисто музичког изражавања“.

 (Приповетка „Препелица у руци“)

 

Да бисмо сазнали о животу неког књижевника, најбоље говори његова писана реч, која представља пишчеву легитимацију, као што о човеку говоре његова дела.