На тромеђи - Вељко Петровић
Говорити о
писцу, значи најпре га видети како ради, шта га на писање
побуђује, каква му је позиција према предмету о којем прича као према смислу и
теми, у коликој мери предмет диктира дух приче, а у коликој га ствара сам
писац. Сва ова питања и одговори могу
изразити личност књижевника, уопште. Код сваког постоји рефлескија времена у
коме живи кроз приповедачко дело, које рефлектује самог приповедача.
Доба у које се
јавио Вељко Петровић је у зони прошлости, али нам то доба по својим основним
проблемима и тежњама, ипак, није сувише далеко и сувише туђе. Лепота тематике
по времену које обухвата, је спајалачка у смислу везивања наше прошлости са
данашњицом.
Рођен је
05. 11. 1884. године и живео у ери болних промена светског поретка, ратова и
страдања. Није био пасивни посматрач, већ активни учесник - ратни
дописник Првог балканског рата, преживео
је нашу највећу голготу Првог светског рата прешавши Албанију, логораш на
Бањици у доба Другог светског рата. Са друге стране био је сведок и учесник многих
мена и у нашем друштву и у нашој књижевности. Био је културни организатор, управник
Народног музеја, председник Матице српске, члан Српске академије наука и
уметности.
Приповедач,
есејиста, књижевник и ликовни критичар, Вељко Петровић је, као многи, отпочео
свој књижевни пут поезијом и одредио себи правац у тој речи уметности. Његове
песме тематски су разнолике: родољубиве, љубавне, рефлексивне и дидактичке. Његова
поезија је дочекана добродошлицом, а оснажен је од најстрожих критичара тог
времена, Јована Скерлића и Васе Стајића, јер пролазећи кроз три раздобља ратова: два
балканска, Први и Други светски рат, разумљиво, постављени су критеријуми у
којима су највише патриотске вредности, а Вељко Петровић је песник најпре
родољубивих песама, које је објавио у истоименој збирци 1912. године. У последњој
строфи песме Верујте прво
...
Ми сви сад
знамо: хоћемо слободе
И да смо своји у
рођеној кући;
И пре но што нам
мач срца прободе
О вољу нашу он
ће крто пући!
Ми верујемо! И
стиснутих пести,
Са руку наших
ланце ћемо стрести!
прави паралелу између домовине и дома, скоро да их
поистовећује и такав песнички израз уграђује у песмама своје прве збирке.
Најбоља и најлепша родољубива песма је Српска
земља. Ритмичко-мелодијски јединствена, емоционално и садржински богата,
пуна је родногрудог заноса, који покреће читаочеве вибрације душе и духа.
СРПСКА ЗЕМЉА
Ово је земља
бурјана и драча,
ово је земља
подлих сунцокрета,
ово је земља
пијанки и плача
легло врапца
који ниско лета.
Ово је земља
бурјана и драча.
Ово је земља
гнојна, здрава, јака.
Ал` на њој само
штир високо ђико.
Ово је земља
чмалих пупољака,
плодове чије не
окуси нико.
Ово је земља
гнојна, здрава, јака.
Ово је земља
касног цветања,
ово је земља
мразева прерани`,
ово је земља где
се много сања,
а бербу мисли
туча потамани.
Ово је земља
касног цветања.
Ово је земља
отрована крви,
корење гдено
крепког дуба труне,
орлови гину а
благују црви,
где се ил` кади
ил` паклено куне.
Ово је земља
отрована крви.
Ово је земља
проклета ал` моја;
маћеха моја,
моја мати драга;
о, ја те мрзим,
јер те нико к`о ја
не љуби тако,
моја мати драга!
О, ти си земља
проклета, ал` моја!
Као добар
познавалац мађарског и немачког језика, у првој декади 20. века, у почетној
етапи свог стваралаштва, превео је велики број песама, а познат је као први наш
преводилац немачког песника Рилкеа. Међу мађарским песницима, чије песме
преводи, је познат Шандор Петефи и Вељков препев његове песме Слобода света, у којој је снажно и јасно
изражен патриотизам.
...
Младости моја, ту ми проспи крв;
Нек трубе звук и мачева звек,
Топова рик, угуше занавек.
У налету ка победи,
Атови ржући,
Прејур`те ме, прегазите,
На бојишту нек остане мој крвави леш!