Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                14 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Ту поред нас | Јованка Стојчиновић Николић


ОЗБИЉНЕ СТВАРИ

Испијајући црну кафу из бијелих порцеланских шоља
Разговарамо о озбиљним стварима
Откривајући једна другој Оно што до сада нисмо

Показује ми избодене прсте иглом
На старој сингерици
Коју мора што прије да поправи
Како би укрпила сва годишња доба на кецељи
И све тајне Споља и Изнутра да ушије

Хиљаде опроштајних писама И важних разговора

Улица без живе душе на њима
И ћошкова гдје рука не досеже

Загледајући у своје модре игличасте рупице
На јагодицама прстију тихо прозбори

Тешко ми је кад видим да се свијет распада
А до сада смо од овога живјели

ТРКА

Поставили нам стазу у непознатом предјелу
На старт једнако пристижу и мртви и живи
Мада није поштено да имају стазу
И они који у својим ногама 
Немају кораке

Неки трче обучени у сомотно одијело

Неки свучени до голе коже 
А не знају да је и немају

Неки за туђим срцем док имају даха
Неки у историју с разлогом и без разлога

Прљави и замашћени Жути и румени
Троми и разгаљени Видовити и слијепи
Са Богом у зубима
Вјетром и кишом Ватром и водом
Мраком и зором
С надом и падом Трче да стигну

На циљу чека Свјетлост
Побједник је онај кроз кога прође

ПОСТАВЉАЊЕ ЦИЉА

Сјећам се из младости
Уских дрвених степеница
Испод музејске зграде
На чијем се врху окупило
Неколико средовјечних госпођа
Сатима расправљајући о неважним стварима

Говор се руши у звоно на оближњој цркви
Које се оглашава најјаче што може

Сачекам тренутак
Додам осмијех на лице
И кренем горе

Сиђите да се попнем

Госпође се једна у другу загледаше
Без иједне изговорене ријечи и покрета
Мирно посматрајући размак између степеница

Примијетила сам да им се не жури

ПОДИЗАЊЕ СВЈЕТЛОСТИ

Скотрљала сам се низ степенице
Таквом брзином да нисам успјела
Од тијела направити скулптуру

Устала сам и тражила се Горе
На почетку пада

Како тада тако сваки дан
Док силазим размишљам
Шта ми се још могло десити
Да нисам устала

И како је сваки силазак
Избачен у тијело Оног
Који живи од своје тежине
Неизвјестан

ПРЕОБРАЖАЈ

Свако јутро прије одласка на посао
У спаваћој соби за столићем са двије ладице
И огледалом
Утрљавам крему на лице
И размишљам шта се још може спасити из младости

Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања

И ништа ми важније не преостаје
Него да широм отворим прозор
И удахнем Свјетлост
Као врелу јутарњу кафу

Осјећам како се ту више ништа не може да догоди

Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало
И шесту деценију своју тајну мисао откуцава

Трнци који се из пета пењу у главу
Опомињу ме да кренем

Успут до посла Свјетлост ме
У себе Преобрати

О ПЕСНИКИЊИ

 

Јованка Стојчиновић Николић, песник, прозаиста, есејиста и културни посленик, рођена је 1952. у Ритешићу код Добоја. До 1998. године радила у Средњошколском центру и Гимназији у Добоју, као професор. Од 1998. до 2010. била је директор Центра за културу и образовање у Добоју.

До сада је објавила 15 књига поезије: Звијезда скитача (1975), Тијесно небо (1994), Самоћа руже (1995), Голо сунце (1996), Камен моје крви (1996), Босо биље (1997), Оскоруша (2000), Горка свјетлост (2002), Кључаоница - Изабране и нове пјесме (2003), Облик свјетлости (2006), Мрак од чистог злата (2006), Тамно око улице (2009), У првом лицу (2011), Тамно око улице, 2. издање (2011). Тринаести степеник (2014), Одабрани час (избор из поезије, 2015).

Сарађује и објављује поезију, прозу, књижевну критику и есејистику у часописима и књижевној периодици.

Поезија јој је преведена на више страних језика (руски, италијански, немачки, румунски, бугарски, македонски, енглески, јерменски, словеначки, украјински, пољски).

Добитница је значајних награда и признања.

Била је председник Удружења књижевника Републике Српске од 2012. до 2016. године.

Живи и ствара у Добоју.