Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  2 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Баба-Стојнина прича | Данијела Трајковић


 

Нека је блажен дан, месец и доба,

Година, час и тренут, оно време

И лепи онај крај и место где ме

Згодише ока два, спуташе оба.

Франческо Петрарка



Када сам летос посетила баба Стојну, симпатичну и веселу старицу из мога села, замолила сам је да ми исприча нешто из њене младости. Она ми се насмеши, помилова по коси, па рече:

Само да сварим кафу, па ће ти казујем.

Сипала је воду из балона у џезву и ставила на шпорет. Све је у њеној соби чисто и уредно. С десне стране врата, поред прозора, налазе се сто и три столице. У истом реду је велики железни кревет. Наспрам врата, једно поред другог стоје зелени креденац, велики фрижидер, електрични шпорет и шпорет на дрва. Испред овог стоји мали троножац, на коме седе баба Стојна или њен муж деда Ратко када ложе ватру. Њих двоје живе сами. Деца су им негде у Србији. Деда Ратко је другачији од своје жене. Право је маторо џангризало. Стално режи као пас. Сва се деца прибојавају његове патерице. Увек носи са собом лулу те га у селу зову Ратко-лула.

Још од малих ногу долазим баба Стојни заједно са својим братом и стричевом децом. Увек бисмо од ње добијали бомбоне и наполитанке. Кувала би нам и дивку.

– Баба Стојно, што си данас радила? Беше ли на пазар? - питах је.

– А, беше. Знаш да ми је тој једини провод.

Неко куцну на вратима.

– Ајде! – даје она знак посетиоцима да уђу. – А, ви ли сте? – гледа благим очима у госте. У собу уђоше мој брат Александар, брат од стрица Стојанча и његова сестра Драга. Сви поседаше као у својој кући. Старица стави још три дивке.

– Баба Стојно, ајде причај! – нестрпљиво је подсетих.

– Што да прича? – радознало упита Александар.

– Е, ће ви испричам како сам се први пут заљубила – поче баба Стојна своју причу, а ми смо једва чекали да је чујемо будући да смо били у узрасту када смо се и сами заљубљивали. – Имала сам шеснајес године, к’д татко ми прими куде нас једнога момка да ради. Имали смо големо имање. Ми седам деца. Мајка не може само леб да ни намеси. Бабу и деду несмо имали. Ја сам била најстара, по мене све мушки, и на крај, Митра, десет година помaла од мене. Сви смо радили. Нема туј старо - мало. А не као ви дан’с, по цел д’н гледате телевизор. Татко ми је улазија у кућу само за једење и спање. Стока, живина, њиве, ливаде, баште, орање, копање, па жетва к’д ће дође сас срп и косу жнејемо, а не као дан’с с комбајн. Па у јесен мумуруз беремо, гра’ чукамо, ђубре истерујемо. Мајка и ја предемо, ткајемо, перемо. Воду од кладанац носимо. Море само к’д се сетим, работа голема си је имала. Сваку њиву работимо. Не иде комшије с нас сиир да терав.[1]

– Еве, Мирсо - вика татко на мајку ми - овој је Добри, од дан’с куде нас ће работи. Мајка ми му пружи руку на Добри. Ја седим пред кућу, предем и гледам. Убав момак, мислим си. Црна му коса као гајтан, височак, слаб, у старо обучен. А можда и нема ништа ново. Нажале ми. Митра трчи по двор само у ‘аљинче, па к’д виде непознатог човека, приђе му, загледује га и вика: Много си убав бато! Сви се насмејасмо и т’д смо се ја и он први пут погледали. Ја осети како ме нешто пресече у стомак.

– Па ти си се то заљубила у њега на први поглед – закључи Александар.

– Право збориш, дете. Увечер, после вечеру, сви си легнаше. Само мајка и ја останасмо да дигнемо једење од софру и омијемо судови. Пита мајку одкуде је ов’ј Добри, а она ми рече да је сиротиња, да нема нигде никога и много малка имање. Али, да људи причав како је вредан и поштен. Колко је, деца, мајка ми била добра жена, наместила му је да си легне у чисто, у собу сас браћа ми.

Јутре д’н, к’д стана, видим двор сметен. Питујем мајку кој га је смеја, а она вика Добри.

– Море, кад би имаја на нас некој да ни двор мете и да све ради уместо нас. Не могу на миру ниједну серију да одгледам. Таман седнем, а они Стојанчо, па си седнаја. Кој мислиш волови да ће ги поји. Шталу неси изринаја целу. Узимај књигу, телевизор неће ти ништа даде.Сви се насмејасмо овоме. Баба Стојна настави:

– Тетке, долази Добри, и вика на мајку ми. Теја сам и воду да донесем, али не знам куде је кладанац. Она рече да идемо Митра и ја с њега и да донесемо воду. Узедосмо каначеки и пођосмо. Добри ћути. Ћутим си и ја. Срам ме да му прозборим, а и не знам што да га питам. Стигнасмо и Добри седна да црпе воду с лејку. Ја му додавам каначеки. Пипнаше ни се руке и он си напуни оп’нци с воду.

Ту се насмејасмо слатко. Баба Стојна се подиже са столице, отвори креденац, извади кутију Romansa, и стави на тањиру колачиће испред нас.

– Једите, деца. Замаја се с причање па заборави да ве послужим и с колачеки.

– Настави, баба Стојно - рече Драга мљацкајући.


– Куде стана? А, да! Добри смо га сви у кућу заволели. Такој за Света Петку, за собор, татко ми је и њега поновија. Собори сам много волела. Изнадођев људи, па пуно ч’чко.[2]

– Тако је и сад – рекох.

– Да, али пре беше поштовање међу људи. У руку млади стари целивав. Род се поштујеше повише него с’д. К’д отиднасмо на собор, прво у цркву улегнасмо, иконе пољубисмо, паре за здравље остависмо на иконе, свеће упалисмо. Онда ни татко ми купи бомбоне код бомбонџију па се разделисмо свак са своје друштво. Најстар ми брат, Коста, сас Добри станали па разговарав с неке девојке. Мене ми криво, али немам што да чиним. Море да сам се родила у дан’шње време знала би ја што да радим! -уздахну баба Стојна.- Види, Ацко сине, што толко лаје куче надвор.

– Лаје на Мироскино куче – рече, вративши се.

– И, слушајте деца, после собор питује ме Добри како сам се провела, а ја љута на њега ништа не му одговарам. Чудија се што ми је. Реко му после неко време да важно да се је он лепо провеја у девојачко друштво. Он се досети па се некако болно насмеја, и рече само да је боље што с мене неје бија у друштво. Зашто, викам ја. Па оћеш ли да те свет оговара Стојно? И пође си, а ја загледа на све стране да ли некој гледа, па к’д видо да нема никој, цуна га у образ. Чал’к сам била голем!̵насмеја се задовољно старица, а ми се само враголасмо погледасмо̵ Он ме уфати за руке и цуна ги. У живот до т’д несам била посрећна. Увечер по договор, нађосмо се иза шталу. Грлили смо се, целивали, маштали.

И такој свак ноћ. К’д јед’н д’н дооди куде нас једна госпођа. То је била рођена тетка на Добри. Живела је у Америку. Муж ву умреја, ћерке се удале, остала сама. Дошла да води Добри куде њу. Сви се радујемо што се Добри више неће пати, али ме нешто стеже око срце. Уплаши се што ће останем без њега. Он ми рече насамо к’д се нађосмо, да ће ујутру, пред да си пође с тетку, да ме проси. Ја да излетим од радос’. Али, пусто моје радовање. Татко не ме дава. Вика, свака част на Добри, момак је добар, нема што, али, не може своје дете да пошаље тол’ко далеко. Добри моли, али ништа. А ја да пођем без татков и мајкин благослов несам тела. Много сам после туговала. Долазише многи наодаџије, ја сваког одбивам. К’д видоше моји да се неће такој никад удадем, дадоше ме на Ратка без и да ме питав. Ратко ме је волеја и чуваја. Малка по малка и ја се навикна на њега. И такој ми ви је деца. За Добри више несмо чули ништа. Тек пре три године бија је у његово село сас жену му Американку и деца. Женско дете га крстија Стојна. Дођоше и куде мене и Ратка. К’д ги испраћасмо на капију, на мене и на Добри ни се напунише очи.

Баба Стојна заврши своју тужну причу. Брисала је очи марамицом. Ја сам осећала језу свуда по телу. Поседели смо још мало ћутке и кренули. Александар је позва да дође увече код нас и да ћемо специјално за њу да направимо палачинке, а она обећа да ће доћи.

На капији се сусретосмо с деда Ратком. Он подиже своју патерицу и припрети нам њоме:

– Па ли досађујете на баба Стојну? Она не ви је врс на вас!

– Не дирај деца, Ратко̵ – бранила нас је наша добра баба Стојна, а ја сам само желела да је  Добри овде уместо деда Ратка.




[1] Израз се користи у врањском крају и значи: подсмевати се некоме, исмејавати.
[2] препуно




   

Данијела Трајковић

Прозаиста, есејиста, књижевни критичар и преводилац. Рођена је 1980. године у Врању. Завршила гимназију у Прешеву. Дипломирала и мастерирала на Филозофском факултету у Косовској Митровици, Универзитет у Приштини, на катедри за енглески језик и књижевност.

Њене кратке приче, преводи, критика и есеји изашли су у  следећим књижевним часописима и новинама: Златна греда, Кораци, Багдала, Траг, Исток, Сент, Eckermann, Суштина поетике, Вечерње новости, Poem (Британија), Picaroon Poetry (Британија), The High Window (Британија), Српска Вила (Р. Српска), Modern Literature (Индија), Duane’s Poe Tree(Америка), Advaitam Speaks Literary (Индија), Random Poem Tree (Тринидад и Тобаго).

Заступљена у зборницима Писанија и Фосилни запис. Један је од преводилаца у књизи Обрена Ристића У горама чудо/ In the Mountains a Miracle, 2017. године. Објавила књигу 22 вагона (2018).

Живи и ради у Врању.