Иво Андрић је један од најзначајнијих српских писаца. Рођен је у Доцу код Травника 1892. године, а дјетињство је провео у Сарајеву и Вишеграду. Вишеград ће заузимати посебно мјесто на мапи његових сјећања јер је у њему почео да упознаје свијет и да показује прва интересовања за многе феномене живота. У Вишеграду је започела стаза којом ће први пут слободно проходати и одакле ће у свијет понијети многе приче, легенде, историјске и животне истине, а које ће, много касније, умјетнички осмислити у својим прозама међу којима је и „Мост на Жепи“. Приповијетка је написана у трећем лицу и једна је од најбољих Андрићевих прича према неподијељеној оцјени критике.

Први пут је објављена 1925. године. Приповијетка „Мост на Жепи“ у свом недословном, симболичком нивоу, говори о људској немоћи да се досегне коначни смисао. У причи се наизмјенично прати судбина два лика, великог везира Јусуфа, поријеклом из села Жепе, и неимара, безименог, тајновитог Италијана који диже мостове и кога везир, изашавши као побједник из цариградских дворских сплетки, најми да у родном селу Жепи као задужбину изгради мост. „Мост на Жепи“ на веома оригиналан начин третира опсесивне теме Андрићеве прозе – људе и мостове, комуникацију и неразумијевање. Попут Мехмед паше Соколовића у роману НА ДРИНИ ЋУПРИЈА, и велики везир Јусуф схвата, послије пада у немилост, да постоји нешто много веће што надилази просту чињеницу власти па и живота, нешто што људе чини бесмртним. Одлучивши да направи мост на ријеци Жепи и да премости провалију, која је његово родно село раздвајала од остатка свијета, он покушава да премости све оне провалије које се јављају у људима и које народ Босне, као по некој злоћудној коби, носи у себи. Приповијетка која, поред приче о мосту на Жепи, бреговима Источне Босне и великом везиру Јусуфу, прича вјечну причу о људима и обалама, странствовањима у сопственом идентитету и историјској свијести.

Идеја о градњи моста

Патња и ход по рубу доводе човјека у жижу властитог бића када почиње да се пита, да у себи распитује оно есенцијално. То се десило великом везиру Јусуфу четврте године његовог везировања. Као жртва једне велике и опасне цариградске интриге, пао је у немилост. Његова борба трајала је цијелу зиму и прољеће. Из те борбе везир Јусуф је изашао као побједник, и живот је наставио својим сјајним, мирним и једноличним током. Али у везиру више ништа није било тако сјајно, мирно и једнолично. Они тешки зимски дани, када је био на граници између живота и смрти, између славе и пропасти, оставили су дубоко у везировој души нешто стишано и замишљено. Такво једно болно и тешко искуство је изгледа било потребно како би се велики везир Јусуф сјетио свог поријекла. Сјетио се родног села Жепе и истоимене ријеке која протиче кроз њега, сјетио се оца и мајке и тога како су га из тог села одвели када му је било тек девет година. На неки начин му је било пријатно да се, у свој тој муци, сјећа свог скромног поријекла, своје далеке земље и родног села Жепе. У том малом и раштрканом селу Жепи у свакој кући постојала је прича о његовом успјеху и његовој слави у Цариграду, али нико од тих „малих људи“ није познавао и није ни слутио пут до те славе ни цијену по којој се стицао успјех. Јусуф је пожелио да учини нешто за своје село. Још тог истог љета разговарао је са многим људима из Босне и распитивао се о селу Жепи. Желио је да сазна шта је селу најпотребније и без чега његови становници тешко живе. Хтио је да им бар мало олакша њихов тегобни живот. Јавили су му да је село послије посљедњих буна и ратова веома осиромашило, те да му је много тога недостајало. Џамија им је оронула и погорјела, чесма пресахла, а најгоре од свега је било то што нису имали моста на Жепи. Какав год мост би сељаци направили, он не би дуго потрајао јер, или набуја Жепа, или Дрина, и однесу мост. Најгоре је било зими јер се није могла газити ледена вода, а ако би било моста, он је био дрвени и облеђен, тако да је било немогуће прелазити преко њега. Иако су све ово били факти материјалне стварности, истовремено су представљали јаке духовне разлоге. Храм је био у лошем стању, чесма је пресахла, тј. доток спиритуалног је стао, и ријека Жепа која се не да укротити мостом, односно, не да свом тлу и народу да успостави сталну проточност, спону између двије обале, два свијета, материје и духа.

У то вријеме у Цариграду је живио један Италијан, неимар, који је саградио неколико мостова у околини Цариграда и по њима се прочуо. Везир је одлучио да њега пошаље у Босну да сагради мост на Жепи, и да на тај начин омогући људима лакшу комуникацију са осталим свијетом. Неимар и везирови људи стигли су још прије снијега у Вишеград. Зачуђени варошани неколико дана су гледали неимара како обилази велики камени мост на Дрини, међу прстима мрви и на језику куша малтер, и корацима премјерава окна. Затим је отишао са својим људима у Босну, гдје је био велики мајдан седре из којег је вађен камен за вишеградски мост. Копали су док нису наишли на велику камену жилу у којој је камен био једрији и бјељи него онај од којег је саграђен вишеградски мост. Одатле су камен спуштали Дрином до Жепе. Када су радови почели, свијет се није могао начудити необичном послу. Посебно су знатижељни и неповјерљиви према свему томе били становници Жепе, јер им оно што се радило није нимало личило на мост. Радници су прво покушали да сврате корито ријеке, али је Жепа набујала и порушила све што су направили. Међу радницима и народом је прошао шапат како Жепа не да да се над њом сагради мост. Али неимар се није на то обазирао. Након три дана поново су позабијали ново коље, још дубље, и поравнали преостале греде. Овај пут су успјели. Већ су били са обје стране просјекли камениту и стрму обалу, кад им је понестало новца. Радови су били обустављени. Људи који су долазили из Цариграда говорили су да се везир промијенио, и да заборавља започете послове и у самом Цариграду. Али након неколико дана новац је стигао и радови су настављени. Половином љета радови су били завршени. Радници су весело обарали скеле, и из тог сплета греда и дасака појавио се мост, витак и бијел, сведен на један лук од стијене до стијене. Дуго се људи нису могли навикнути на овако раскошну грађевину у овако забаченом мјесту.

Неимар – умјетник, градитељ или неко ко је остварио још виши циљ?

Још док су први путници прелазили преко моста, неимар је исплатио раднике и кренуо назад у Цариград. Тек тада се почело причати о њему. Људима је било жао што га нису боље упознали док је још био ту, јер ипак је он осмислио и саградио мост који им је био толико потребан. Селим, циганин, му је све то вријеме на свом коњу доносио ствари из Вишеграда, и једини је улазио у његову колибу. Он је ишао по селу и радозналим људима причао о неимару. Чудан је и тајновит лик био градитељ, коме се ни име не спомиње. Био је ћутљив, потпуно предан својим плановима и пројектима. Саградио је себи брванару на бријегу, гдје су се сучељавале двије ријеке, Дрина и Жепа. Није хтио становати ни у једној од хришћанских кућа. Куповао је сам себи, а од сељака је куповао јаја, кајмак, лук и суво воће. Месо није јео. Опредијелио се да обитава у дрвету – материјалу који симболизује Божији храм. Изнад свега, унесен је у природу камена, и успијева да пронађе још „једрији и бјељи“ него онај употријебљен за вишеградски мост, који је претходно детаљно проучио. Нимало му не смета, односно, нимало га не дестимулише навала вјетра и рушење коља и оних првих радова. Наставља даље без обзира на све приче, дубећи корито још дубље.

Преко зиме је клесао сам, смрзавајући се. Код неимара се види једна потпуно храбра и истрајна посвећеност каква се среће само у ономе што се препознаје као човјеков задатак или мисија. Иако је прије овога градио мостове око Цариграда и био чувен по њима, овај мост као да је био пресудан за њега. Ако се присјетимо да је мост, симболички, спона између два свијета, неимар је, саградивши овај мост, већ прешао на другу страну, а за кратко вријеме је то услиједило и у физичком смислу. A о њему највише зна и прича Циганин – припадник једног од народа који повезују свјетове. По завршетку моста и исплати радника, неимар се одлазећи није ниједном осврнуо да погледа мост који је саградио, и у који је уложио много времена и труда. Он се није освртао на мост јер је он, у ствари, био његово дјело, он га је испланирао и он је грађен по његовим упутствима. Неимар је знао како тај мост изгледа и оставио га је да ту заувијек стоји, служећи као спона између два различита свијета. Он је у себи знао да је изградио свој највиши басамак с којег се може само у Небо. Анонимни неимар, градитељ моста на Жепи, спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену љепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. На свом путу до Цариграда разболио се од куге од које је и умро у болници италијанских фрањеваца на рукама једног фратра. Иза себе није оставио ништа, ни дуга ни готовине, ни тестамента, ни било каквих насљедника.

Везиров крај

Када је сазнао за неимарову смрт, дуго је размишљао шта да ради са новцем који му није био исплаћен. Најзад је одлучио да од три преостала дијела, јер је неимар примио само четвртину плате, један исплати болници, а друга два дијела је дао у задужбину за сиротињски хљеб и чорбу. Баш у тренутку када је наређивао шта ће урадити с неимаровим новцем, донијели су му молбу једног младог и ученог цариградског муалима који је писао стихове. Он је био поријеклом из Босне и везир га је с времена на вријеме даривао и помагао. Младић је чуо за мост који је везир саградио у Босни и молио је везира да прими хронограм који је он с великим трудом саставио. Хтио је да се тај хронограм стави на новосаграђени мост на Жепи, како би се знало ко га је и када саградио. Хронограм је био написан на тврђој хартији са црвеним и златним иницијалом, и гласио је:

Испод тога се налазио везиров печат, који је био подијељен на два неједнака поља. На већем је писало: Јусуф Ибрахим, истински раб божији, а на мањем везирова девиза: У ћутању је сигурност. Везир је дуго сједио над том молбом и размишљао. У посљедње вријеме је све дуже размишљао над молбама и списима. Од његовог пада су прошле двије године. 

У прво вријеме, након повратка на власт, он није примјећивао никакве промјене на себи. Осјећао је радост живота, био је у најљепшим годинама, побиједио је све своје противнике, и био ја јачи и моћнији него икад прије. Тај пад му је чак и помогао да схвати колико је уистину висока његова моћ. Али ипак, било је ту много промјена, иако их он одмах није примјећивао. Оне су се почеле испољавати и мучити га тек с временом. Њега су, у ствари, његов пад и патња заувијек измијенили. С једне стране, отворили су га за оно сржно и духовно, а с друге стране, због злог искуства, унијели у њега сумњу и стални немир. Што је вријеме више одмицало, он је, умјесто да заборавља, почео све чешће да се присјећа тамнице. По дану је и некако успијевао да растјера мисли и размишља о другим стварима, али ноћу му то никако није полазило за руком. Почео је сањати тамницу, а ти снови су му тровали и ноћи и дане. Постао је веома осјетљив. Све је почео примати са прикривеним, али дубоким неповјерењем. Мислио је да му сви желе нанијети зло, и због тога није могао ником вјеровати. Почео се бојати живота, и тако је, и не слутећи, постепено улазио у прву фазу умирања. Често се присјећао Босне, која је у његовим мислима увијек била мрачна. Одлучио је да мост на Жепи остави без икаквог натписа. Прецртао је свој печат и натпис младог цариградског муалима, и тако заиста оставио мост без имена и знака. Као што се неимар није ни на тренутак није окренуо да погледа своје велелепно дјело, тако и велики везир Јусуф није желио да на било који начин, било својим именом, печатом или било каквом ријечју, поремети и заустави „лет моста“. Неимар и везир Јусуф су, у ствари, као два таса на једној ваги: један је онај који је омогућио да се учини, а други је онај који је учинио.

Мост – грађевина која надживи све

На крају је остао само мост, који је у Босни бљештао на Сунцу и сјао на мјесечини, пребацујући преко себе људе и стоку. Мало-помало, нестало је свих трагова радње, људи су разнијели и вода отплавила поломљено коље и осталу грађу, а кише су спрале трагове клесарског рада. Али мост је увијек одударао од предјела у којем је био. Он је увијек изгледао одвојен и сам, као да је само на тренутак застао у том кршу и дивљини, и као да ће сваки час нестати. Колико год да је овај мост грациозан и прекрасан, он никада не би био то што јесте да није „уметнут“ управо у тај дивљи, самородни предио. Бијели, једри камен тога моста, из чијег праха неимар није дизао лице, довукао је и аутора својим топлим дахом и подстакао га да напише причу о њему.

Закључак

Мостови и архитектонске гађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности љепоте коју човјек ствара. Тако је и у овој приповијеци, у којој мост на Жепи представља нешто непролазно, нешто што изненађује и зауставља дах када се види у једном тако дивљем и забаченом предјелу. Три су главна лика у овој приповијеци: неимар, везир и мост, али само је један од њих остао да траје кроз вијекове, док његови ствараоци умиру нетом по његовом завршетку. Зашто је баш овај мост, а не неки претходни, био неимарова „завршница“? Можда је то због природе камена управо тог ту тла, камена који је био љепши, бјељи и сјанији од оног којим је грађен вишеградски мост, или је то можда због положаја моста који је био на врху бријега гдје двије ријеке праве кут. И сам велики везир Јусуф је схватио колико је живот пролазан, а да човјекова дјела вјечно живе. Он није ни хтио да се зна да је он саградио тај мост. На неки начин, градња моста на Жепи и његов завршетак били су и завршетак живота великог везира Јусуфа и безименог неимара.         

Мост овдје има симболичко значење – он представља спону између двије обале, два свијета, спону између материје и духа. Овај мост не само да је премостио провалију која је село Жепу раздвајала од остатка свијета, већ је премостио и све оне провалије које се јављају у људима и које људи, врло често и не знајући, носе у себи.